Foklandi su "srce Britanije"

Argentina i Velika Britanija ponovo ukrštaju koplja oko suvereniteta nad Foklandskim ostrvima, ili Malvinima, u sporu koji traje već 200 godina. Iako se naizgled radi o udaljenoj i nevažnoj teritoriji, sa samo tri hiljade stanovnika, Argentina ne odustaje od težnje da ostrva vrati pod svoju vlast, dok Velika Britanija isto tako uporno nastoji da Foklandi ostanu britanski. Dugogodišnji spor dve zemlje kulminirao je kratkotrajnim ratom 1982. godine, kada je britanska vojska efikasno povratila ostrva posle argentinske invazije, i kada se činilo da je pitanje suvereniteta rešeno. Međutim, trideset godina kasnije, međunarodne okolnosti su se promenile, a Argentina sve aktivnije nastoji da pitanje Foklanda ponovo aktuelizuje i reši u svoju korist, ovog puta diplomatskim putem.

U januaru ove godine Buenos Ajres je počeo da lobira kod generalnog sekretara UN Ban Ki Muna za njegovu podršku novim pregovorima oko statusa ostrva, a za razliku od vremena diktature, Argentina sada ima imidž demokratske zemlje i aktivnu podršku južnoameričkih država, čime je ovo pitanje pretvoreno u zajednički problem kontinenta. Argentinski ministar spoljnih poslova izjavio je jednom prilikom da su Foklandi „nož zabijen u srce Juže Amerike“, a poslednja u nizu zajedničkih diplomatskih akcija je učinjena 20. decembra, kada su zemlje Merkosura, južnoameričkog trgovinskog bloka, odlučile da zatvore luke za brodove koji plove pod foklandskom zastavom.

Iako odluka Merkosura ima gotovo simboličan značaj, ona je izazvala oštre reakcije u Londonu, koji je 1982. stanovništvu Foklanda dao status punopravnih građana Ujedinjenog Kraljevstva, a na ostrvima uspostavio snažnu vojnu bazu koja omogućava i kontrolu velikog dela južnog Atlantika. Britanska štampa je blokadi posvetila veliku pažnju, uz neprestano podsećanje na rezultate rata i činjenicu da stanovnici ostrva, listom britanskog porekla, ne žele argentinsku vlast. Zvaničan stav Londona izrazio je premijer Dejvid Kameron, koji je u svojoj božićnoj čestitki odlučno saoštio da Britanija neće nikada pregovarati o suverenitetu nad Foklandskim ostrvima ni delovati suprotno željama naroda.

Iako je Britancima glavni argument volja naroda, problem Foklanda dodatno je zaoštren pronalaskom nafte i gasa u okolini ostrva 1992. godine. Britanija je 2010, uprkos ranijem sporazumu, dozvolila istraživanje naftnih rezervi, dok je britanska firma „Rokhoper eksplorejšn” nedavno saopštila da su rezerve nafte mnogo veće nego što se očekivalo i da prve bušotine mogu početi sa radom 2016. godine. Sasvim očekivano, Argentina je ovu vest dočekala sa besom i optužbama da London pljačka argentinske resurse, dok je vest o slanju britanskog princa Harija na vojnu službu na Foklande, koji tamo treba da stigne na tridesetogodišnjicu rata, u februaru 2012, dočekana kao otvorena provokacija.

Argentina aktivno zahteva povratak Foklanda još od kraja Drugog svetskog rata, a svoje pravo temelji na argumentu da su u doba sticanja nezavisnosti 1811. ostrva bila pod njenim suverenitetom. Pod britansku vlast Foklandi su došli posle rata 1833, kada je Britanija proterala sve argentinske koloniste, a zatim dovela svoje. Iako je posle početka procesa dekolonizacije Britanija čak razmatrala ideju da preda ostrva Argentini, nakon iznenadne argentinske invazije ugled bivše imperije je bio je važniji od svega, pa je London spremno krenuo u rat. Trideset godina kasnije, britanska pozicija na međunarodnom planu je počela da slabi, dok je Argentina iza sebe sada ima ceo blok južnoameričkih država. Dizanjem problema na regionalni nivo, Foklandi mogu da postanu i poligon za ogledanje snage i jedinstva Južne Amerike, a Buenos Ajres, kako se sada navodi u medijima, neće odustati od daljih diplomatskih i ekonomskih akcija usmerenih ka pokretanju novih pregovora. Malvini su samo 0,4 posto teritorije Argentine, ali ova ogromna država ne želi da se odrekne ni tog malog dela već 200 godina. Povratak ostrva zacrtan je čak i u argentinskom ustavu, a širom zemlje stoje bilbordi sa porukom „Malvini su argentinski“. S druge strane, Britanija je odlučna da nema nikakvih pregovora o suverenitetu dok stanovnici ostrva žele da ostanu britanski državljani.

Dok steže pesnicu zbog Foklanda, Britanija istovremeno zahteva od Srbije da se dobrovoljno odrekne 15 procenata svoje teritorije. Kada se govori o Kosovu, jedan od glavnih argumenata Velike Britanije i ostalih evropskih „prijatelja“ Srbije je da je potrebno priznati realnost, odreći se svoje teritorije, i da su od zemlje i prirodnih bogatstava važniji ljudi. Problem Foklanda svedoči, međutim, da je taj princip namenjen zemljama poput Srbije, dok se svoje brani i čuva, pa makar to bila ostrva naseljena sa tri hiljade ljudi, 13.000 kilometara daleko od prestonice. Ili, kad je reč o Argentini, da ne ne odustaje ni posle 200 godina ni posle izgubljenog rata.