Хабзбург је "био бољи"

Прагматизам у политици може да подразумева проналажење најбољег средства и жртвовање моралних начела ради постизања неког циља. Прагматици, забринути за свакодневницу обичних људи и њихов материјални положај, бирају деловање уместо испразног моралисања, што прилично прикладно дефинише и данашњу српску политику, која је ради „бољег живота“ спремна да погази све што је до сада Србе чинило нацијом. Прагматизам у српској верзији додатно је, међутим, умуљан у домаћу политичку каљугу, тако да се више не може јасно видети где се он завршава, а где почиње издаја, политичко слепило, јефтина трговина, или најобичнија глупост, док је актуелна власт Србије већ више пута показала и доказала да нема тог националног симбола или интереса који није спремна да погази и прегази зарад пута у ЕУ.

У том светлу, не изненађује ни чудновата посета грађанина Карла Хабзбурга Србији, и то у години обележавања стогодишњица почетка Првог светског рата, док Србија настоји да са себе стресе кривицу за његово избијање. Хабзбург је у Србију дошао у приватну посету на позив огранка „Европских винских витезова из Аустрије у Србији“, али су унуку последњег аустријског цара указане почасти које би у Аустрији биле незамисливе. У медијима је назван „надвојводом“, а званично је представљен као фонХабзбург, иако му је по аустријском уставу позивање на племићко порекло забрањено.

У Аустрији овај грађанин не сме да користи своју титулу, коју су зато у Републици Србији радо прихватили, а „надвојвода“ је, иако приватној посети, званично примљен код премијера Дачића, председника Николића и патријарха Иринеја, а у Београду је одржао и „предавање“ у свечаној сали Ректората Универзитета. У Новом Саду је примљен код председника покрајинског парламента Иштвана Пастора, а у згради Бановине је одржао предавање, све у склопу званичног циља посете – „Европске интеграције - подршка Србији на путу ка ЕУ“.

Српски лидери су се до сада, а све зарад евроинтеграција насмејано и срдачно сусретали се са далеко већим непријатељима и крвницима Србије и Срба, тако да је посета наизглед питомог потомка некадашњих смртних непријатеља, који је при томе водио рачуна да нас, док је у гостима, отворено не понижава, изгледала као пријатно ћаскање уз уживање у вину, и као допринос помирењу и разумевању два народа са историјом међусобне сарадње у борби против Турака и Мађара, али и историјом огорченог непријатељства и крвавих злочина хабзбуршке солдатеске у Великом рату.

Ипак, тако само изгледа јер је Карло, у лукавом хабзбуршком маниру у интервјуу бечком „Куриру“[1] датом пре свог доласка у Србију, одбацио кривицу својих предака за рат, уз тезу да нема појединачног кривца, већ да је то тадашњи национализам, уз тврдњу да је Гаврило Принцип покренуо читаву ствар атентатом који „није био само криминално дело, већ политичко дело“, пошто је Фердинанд „желео да издејствује разумно решење за словенске народе у оквиру Монархије“. Док је негирао оптужбе да је аустријска војска користила отровни гас, нити једном речју није поменуо злочине војске у Србији, нити наговестио да би нека врста извињења, бар с његове стране, могла да допринесе побољшању односа две земље. Уместо тога је поручио да је „за њега сада најважније бранити европске вредности“, што се, како је рекао, јасно види у Украјини.

Грађанин Хабзбург допутовао је у Србију и као председник Паневропске уније, католичке политичке организације која заговара унијатизам, а у ширем контексту и осамостаљење Војводине зарад њеног каснијег припајања некој „дунавској конфедерацији” под вођством бивше царске породице, али и као поглавар реда „Златног грала“, племићке организације око Хабзбурга, која попут масона или ротаријанаца доводи своје чланове на утицајне положаје.[2] Али, за српске прагматичаре све његове закулисне радње очигледно нису много битне – важније је, изгледа, што тај Хабсбург има неке добре везе у Европи, па што кажу, можда може нешто и да за нас заврши, или да отвори нека затворена врата, ако се лепо угости. Такав бар утисак одаје модерна српска дипломатија, обогаћена „здравим сељачким резонима“ – а то што се у Београду и Новом Саду двори и гости човек који би даље цепао већ ионако поцепану државу, и који заговара ревизију историје и „културно“ поништава све жртве и победе српског народа у Првом светском рату – то по овој назовимо је прагматичној логици једно са другим нема никакве везе.

Очигледно, ионако је боље да тих жртава и победа није било. Уосталом, ко је терао наше примитивне претке да буду неразумни глупи, и траже слободу и независност, кад су лепо могли да уживају као прирепак Хабзбуршке монархије, која би их можда и прогутала - али, у ствари, баш је штета што се то није десило – сад би живели и уживали у уједињеној Европи. То је порука коју је Србија на стогодишњицу Првог светског рата упутила свету и онима који се још сећају њене некадашње части, и то је слика савремене Србије, која сама гази све оно што ју је створило.

Хабзбург се лепо прошетао по Београду и Новом Саду, проглашавајућу успут Дачића „винским витезом“, док ми уједно и не знамо да ли ће бити званичне државне прославе стогодишњице Првог светског рата, јер новац за свечаност још није ни распоређен. Уосталом, ионако је време штедње и стезања каиша, па уместо државне прославе, можда је боље да председник Николић оде лепо летос на планину Цер, на велику прославу годишњице коју припрема мото-клуб „Ноћни вукови“, па онда тамо на планини може на миру да прича о српском јунаштву и избаци по коју патриотску паролу, са све мотористичким прслуком који му је дарован.

Може да са собом поведе и остале из владе, родољубиви говор на Церу баш је добра прилика за новог премијера да поврати патриотски имиџ и да се задовоље збуњени национално оријентисани гласачи СНС и СПС. Онако прагматично гледано, можда је и боље тако, јер ту прославу неће држава да плати, него „Ноћни вукови“, народ ће бити задовољан, а и родољубље у шуми и на планини за културне Хабзбурге и остале пријатеље из Европе сигурно звучи много мање иритантно, него да се о томе размишља у Београду и Новом Саду.

Док Србија не зна шта ће са собом и са својим победама, у пријатном разговору у Председништву Србије, Хабзбургу је поручено да „Србија више никада неће ратовати и дозволити да буде увучена у било какве сукобе“. Истини за вољу, наша држава јесте полуокупирана, а на Истоку се опет скупљају тамни облаци. Не знамо да ли и када нова светска олуја може почети, и зато се мора признати да Србија мора да води врло опрезну политику. Ипак, једно је савити главу пред надмоћним силама, а друго је бити тотални бескичмењак.