Коментар дана | |||
Фокланди су "срце Британије" |
понедељак, 02. јануар 2012. | |
Аргентина и Велика Британија поново укрштају копља око суверенитета над Фокландским острвима, или Малвинима, у спору који траје већ 200 година. Иако се наизглед ради о удаљеној и неважној територији, са само три хиљаде становника, Аргентина не одустаје од тежње да острва врати под своју власт, док Велика Британија исто тако упорно настоји да Фокланди остану британски. Дугогодишњи спор две земље кулминирао је краткотрајним ратом 1982. године, када је британска војска ефикасно повратила острва после аргентинске инвазије, и када се чинило да је питање суверенитета решено. Међутим, тридесет година касније, међународне околности су се промениле, а Аргентина све активније настоји да питање Фокланда поново актуелизује и реши у своју корист, овог пута дипломатским путем. У јануару ове године Буенос Ајрес је почео да лобира код генералног секретара УН Бан Ки Муна за његову подршку новим преговорима око статуса острва, а за разлику од времена диктатуре, Аргентина сада има имиџ демократске земље и активну подршку јужноамеричких држава, чиме је ово питање претворено у заједнички проблем континента. Аргентински министар спољних послова изјавио је једном приликом да су Фокланди „нож забијен у срце Јуже Америке“, а последња у низу заједничких дипломатских акција је учињена 20. децембра, када су земље Меркосура, јужноамеричког трговинског блока, одлучиле да затворе луке за бродове који плове под фокландском заставом. Иако одлука Меркосура има готово симболичан значај, она је изазвала оштре реакције у Лондону, који је 1982. становништву Фокланда дао статус пуноправних грађана Уједињеног Краљевства, а на острвима успоставио снажну војну базу која омогућава и контролу великог дела јужног Атлантика. Британска штампа је блокади посветила велику пажњу, уз непрестано подсећање на резултате рата и чињеницу да становници острва, листом британског порекла, не желе аргентинску власт. Званичан став Лондона изразио је премијер Дејвид Камерон, који је у својој божићној честитки одлучно саоштио да Британија неће никада преговарати о суверенитету над Фокландским острвима ни деловати супротно жељама народа. Иако је Британцима главни аргумент воља народа, проблем Фокланда додатно је заоштрен проналаском нафте и гаса у околини острва 1992. године. Британија је 2010, упркос ранијем споразуму, дозволила истраживање нафтних резерви, док је британска фирма „Рокхопер експлорејшн” недавно саопштила да су резерве нафте много веће него што се очекивало и да прве бушотине могу почети са радом 2016. године. Сасвим очекивано, Аргентина је ову вест дочекала са бесом и оптужбама да Лондон пљачка аргентинске ресурсе, док је вест о слању британског принца Харија на војну службу на Фокланде, који тамо треба да стигне на тридесетогодишњицу рата, у фебруару 2012, дочекана као отворена провокација. Аргентина активно захтева повратак Фокланда још од краја Другог светског рата, а своје право темељи на аргументу да су у доба стицања независности 1811. острва била под њеним суверенитетом. Под британску власт Фокланди су дошли после рата 1833, када је Британија протерала све аргентинске колонисте, а затим довела своје. Иако је после почетка процеса деколонизације Британија чак разматрала идеју да преда острва Аргентини, након изненадне аргентинске инвазије углед бивше империје је био је важнији од свега, па је Лондон спремно кренуо у рат. Тридесет година касније, британска позиција на међународном плану је почела да слаби, док је Аргентина иза себе сада има цео блок јужноамеричких држава. Дизањем проблема на регионални ниво, Фокланди могу да постану и полигон за огледање снаге и јединства Јужне Америке, а Буенос Ајрес, како се сада наводи у медијима, неће одустати од даљих дипломатских и економских акција усмерених ка покретању нових преговора. Малвини су само 0,4 посто територије Аргентине, али ова огромна држава не жели да се одрекне ни тог малог дела већ 200 година. Повратак острва зацртан је чак и у аргентинском уставу, а широм земље стоје билборди са поруком „Малвини су аргентински“. С друге стране, Британија је одлучна да нема никаквих преговора о суверенитету док становници острва желе да остану британски држављани. Док стеже песницу због Фокланда, Британија истовремено захтева од Србије да се добровољно одрекне 15 процената своје територије. Када се говори о Косову, један од главних аргумената Велике Британије и осталих европских „пријатеља“ Србије је да је потребно признати реалност, одрећи се своје територије, и да су од земље и природних богатстава важнији људи. Проблем Фокланда сведочи, међутим, да је тај принцип намењен земљама попут Србије, док се своје брани и чува, па макар то била острва насељена са три хиљаде људи, 13.000 километара далеко од престонице. Или, кад је реч о Аргентини, да не не одустаје ни после 200 година ни после изгубљеног рата. |