Коментар дана | |
Фокланди су "срце Британије" |
![]() |
понедељак, 02. јануар 2012. | |
У јануару ове године Буенос Ајрес је почео да лобира код генералног секретара УН Бан Ки Муна за његову подршку новим преговорима око статуса острва, а за разлику од времена диктатуре, Аргентина сада има имиџ демократске земље и активну подршку јужноамеричких држава, чиме је ово питање претворено у заједнички проблем континента. Аргентински министар спољних послова изјавио је једном приликом да су Фокланди „нож забијен у срце Јуже Америке“, а последња у низу заједничких дипломатских акција је учињена 20. децембра, када су земље Меркосура, јужноамеричког трговинског блока, одлучиле да затворе луке за бродове који плове под фокландском заставом.
Иако је Британцима главни аргумент воља народа, проблем Фокланда додатно је заоштрен проналаском нафте и гаса у околини острва 1992. године. Британија је 2010, упркос ранијем споразуму, дозволила истраживање нафтних резерви, док је британска фирма „Рокхопер експлорејшн” недавно саопштила да су резерве нафте много веће него што се очекивало и да прве бушотине могу почети са радом 2016. године. Сасвим очекивано, Аргентина је ову вест дочекала са бесом и оптужбама да Лондон пљачка аргентинске ресурсе, док је вест о слању британског принца Харија на војну службу на Фокланде, који тамо треба да стигне на тридесетогодишњицу рата, у фебруару 2012, дочекана као отворена провокација. Аргентина активно захтева повратак Фокланда још од краја Другог светског рата, а своје право темељи на аргументу да су у доба стицања независности 1811. острва била под њеним суверенитетом. Под британску власт Фокланди су дошли после рата 1833, када је Британија протерала све аргентинске колонисте, а затим довела своје. Иако је после почетка процеса Док стеже песницу због Фокланда, Британија истовремено захтева од Србије да се добровољно одрекне 15 процената своје територије. Када се говори о Косову, један од главних аргумената Велике Британије и осталих европских „пријатеља“ Србије је да је потребно признати реалност, одрећи се своје територије, и да су од земље и природних богатстава важнији људи. Проблем Фокланда сведочи, међутим, да је тај принцип намењен земљама попут Србије, док се своје брани и чува, па макар то била острва насељена са три хиљаде људи, 13.000 километара далеко од престонице. Или, кад је реч о Аргентини, да не не одустаје ни после 200 година ни после изгубљеног рата. |