Србија из снова Ивице Дачића

Премијер Србије, човек који по сопственом признању, данас не верује ни у шта друго него у будућност, поделио је с нама своје мисли и визије путем чланка у угледном дневнику Фајненшнел тајмс, у коме нас он (или неки његов гоуст-рајтер) подсећа да је ослободио Србију митова, не би ли се остварио његов сан - нормална, пристојна, уређена, стабилна и богата земља. Чланак у познатом америчком листу објављен је непосредно након Дачићеве посете Лујзијани, где је присуствовао отварању Америчко-српског пословног форума, а заокупљен тешким бригама око судбине напаћене му отаџбине,  Дачић је с надом бацио поглед на корпорације преко океана. У Њу Орлеансу се састао  и са представницима компанија "Фрипорт", која у Бору већ врши истраживања бакра и злата, и „Шеврон“, који  је заинтересован за експлоатацију нафтних шкриљаца код Алексинца, да би затим под својим именом објавио јефтино-патетично писмо у коме је цитирао мисао Виктора Игоа да "снови стварају будућност".

Такозвани социјалиста Дачић сања дакле о Србији коју  премрежиле моћне корпорације, а вероватно због загледаности у преокоокеанске даљине, не примећује да њему тик испред носа постоји земља која већ живи његове снове. Та земља није ни далека Шведска ни Немачка, већ нама суседна и пријатељска Румунија, која сада ужива у благодетима у Србији толико сањане ЕУ, и у којој велике корпорације од преко океана  ваде нафту из шкриљаца и копају злато.

Међутим, Дачићев сан за многе Румуне представља врло непријатну и отровну стварност, због које су протеклих дана масовно изашли на улице. Домаћи слугањски медији нису известили , али у румунским градовима су две недеље дана трајали протести више десетина хиљада грађана против планова о експлоатацији злата у руднику Рошија Монтана, где је канадска компанија "Габријел рисорсис"  расељава околно насеље и планира да злато из руде  издваја помоћу 12.000 тона цијанида годишње, а да у близини рудника на 300 хектара  гради таложни резервоар за токсичну масу.

Иако је канадска компанија најавила 3.600 радних места и  четири милијарде долара улагања, њихови планови су више пута изазвали протесте огорчених грађана, који су кулминирали недавним домонстрацијама широм Румуније, а протести су допринели да румунска влада ипак саопшти да одустаје од спорног пројекта. Румуни су ипак још увек јако сумњичави, пошто је влада премијера Виктора Понте  једном казахстанском концерну одобрила обнављање експлоатације злата цијанидом у руднику Баји Маре, где се 2000. године десила јесдна од највећих еколошких катастрфа у Европи.

Неискрена румунска влада, која се показује као ревностан слуга крупног капитала, упркос ранијим протестима, такође је баш „Шеврону“ одобрила да на обалама Црног мора примени веома штетну експлоатацију земног гаса бушењем уз убризгавање течности (фрекинг), иако је сам Понта прошле године био стриктно против те методе.

Румунско искуство говори да је оно што је за неке сан, за друге не ноћна мора, већ врло стварна претња лаганог умирања тровањем. Логично је претпоставити обзиром на вазалство садашњих српских власти, да се исто може доготити и код нас. Долазак великих америчих корпорација у Србију отвара врата великим улагањима али и великом загађењу животне средине,  јер нема информација ни гаранција да Шеврон неће фрекингом вадити нафту и код Алексиница, а Фрипорт испирати злато цијанидом.  Некима се у Србији смеши злато али другима прете смртоносни отрови, а ако је то сан који премијер сања, његово буђење а наше отрежњење ће бити врло кошмарно.