Декларација као трговина жртвама

Док Хрватска лицемерно слави Дан антифашистичке борбе, у Србији је учињен још један корак у демонизацији антифашистичке борбе и партизанског покрета, а зарад добијања датума за преговоре са ЕУ, још једном су глупаво и кратковидо растресене ионако климаве основе савремене српске државе, само ради већ суманутог „напретка“ ка ЕУ и задовољавања интереса и услова суседне Мађарске. Скупштина Србије усвојила је, наиме, Декларацију о осуди аката против цивилног мађарског становништва у Војводини, почињених од 1944. до 1945, што је оправдано ослобађањем од колективне одговорности и жељом да се пружи „морална сатисфакција у интересу развоја духа толеранције и међусобног уважавања“.

Иако је Декларација већ наишла на бројне аргументоване критике и осуде јавности, председник Николић је затим у Требињу најавио да ће ускоро са мађарским председником открити два споменика на територији Војводине, један Србима које су побили Мађари а други, како је рекао, Мађарима које су побили Срби. Заједничким поклоњењем два председника било би затим извршено помирење два народа, чиме би почела нова ера добросуседства и узајамног поштовања, све у циљу нове, подразумева се европске будућности. Тако бар мисли Николић, као што је мислио и његов претходник Борис Тадић, али, историја је ипак исувише озбиљна наука да би се препустила умишљеним историјским величинама и дилетантима са сеоским схватањем света и политике. Она ће једног дана свакако дати свој суд и о овом покушају њеног силовања, док ће будућност такође показати колико су искривљавање историјских истина и вештачко помирење заиста допринели миру, а колико новим сукобима и новим трагедијама.

Најгоре по прошлост је када о њој говоре они који је не познају, и када се крупне и далекосеже одлуке, које се заснивају баш на спорним догађајима из прошлости, доносе без увида у чињенице, већ се историја третира као средство дневне политике и монета за политичку трговину. Када се протеклих година говорило о потпуном откривању злочина почињених на територији данашње АП Војводине за време Другог светског рата, последњу реч о томе требало је наиме да да мешовита комисија академија наука Мађарске и Србије, која је основана са циљем утврђивања истине о поменутим злочинима, ана иницијативу мађарских странака из Војводине. Балинт Пастор је још у јануару 2011. године рекао да “очекује да ће та комисија за највише две године окончати овај посао, а да ће парламенти двеју земаља потом усвојити заједничку декларацију о међусобном признавању кривице. Међутим, комисија, не само да није свој посао довршила, него је питање и да ли ће га икада завршити, а како је то недавно открио амбасадор Мађарске у Србији Оскар Никовиц, комисије још нису заседале заједно ни дошле до заједничког плана рада.

За сада се, дакле, не зна колико је Срба и немађара страдало током Другог светског рата у Бачкој, Барањи, Прекомурју и Међумурју, које су се нашле под влашћу Хортијеве Мађарске, као што се тачно не зна ни број Мађара над којима је касније извршена егзекуција. Према попису југословенске Комисије за утврђивање злочина окупатора, од мађарске окупационе власти страдало је 18.060 цивила, од чега 15.000 у Бачкој. У злогласној „рацији“, почетком 1942, убијено је преко 3.000 људи (2.500 Срба). Што се тиче страдалих Мађара после рата, Комисија Скупштине Војводине је, 2004. године, избројала 3.011. жртава, док се међу Мађарима током деведесетих појавила бројка од 40.000. Међутим, у вези злочина над Мађарима одмах се после усвајања Декларације огласио и Балинт Пастор, шеф посланичког клуба Савеза војвођанских Мађара, који је не трепнувши изјавио да је на сајту међуакадемијске комисије објављена база података са 160.000 имена жртава.

Дакле, праву истину за сада не знамо, а иако се мастило са Декларације још није ни осушило, лицитирање са бројевима је већ почело, не би ли се са леђа мађарског народа скинуо терет бројних ужасних злочина које је њихова војска починила у Другом светском рату на северу Србије, и не би ли се Мађари, попут Хрвата, ослободили срамотног дела своје историје. Не зна се такође, ни када ће мађарски парламент донети своју декларацију, ни да ли ће је уопште донети. На тај начин, благо речено лакомисленим изгласавањем Декларације, Србија се нашла на услузи мађарским ревизионистима, и то само да би сутра имала глас Будимпеште за улазак у ЕУ, а што је још ужасније, овим путем се такође отвара и пут немачким фолксдојчерима, да траже и добију исто, односно да од Србије, која је толико од њих страдала, добију опрост и помоћ да сперу мрље које је многима од њих нанела њихова нацистичка прошлост.

Читаоци НСПМ су у бројним коментарима на вест о доношењу Декларације већ дали свој суд о овом документу,  који не треба овде понављати, а свега виђеног се свакако може закључити да је усвајање ове Декларације резултат крајњег политичког идиотизма и акт људи који у свом моралном и политичком банкроту више нису у стању, нити смеју да се осврну иза себе и сагледају последице својих бесрамно нечасних аката. Поред Косова, они се у свом глибу показују спремни да тргују и српским жртвама Другог светског рата, у замену за ситне користи Датума и опстанка на власти. И када већ причамо о историји, морамо опет рећи да ће она њима свакако дати свој суд, а будућност ће показати колико ће времена и да ли ће уопште бити могуће исправити сва њихова непочинства.