Нове мере – још једна лаж о бољем животу

Пре неки дан емитована нам је још једна епизода домаће политичке сапунице, мада је боље рећи трагедије коју живимо, у којој су се главни глумци Владе Србије потрудили да поверујемо да су сами донели шест мера у циљу стабилизације српске економије и њеног даље опоравка. У јучерашњој представи, тројац Вучић-Дачић и Николић је уобичајено коректно одрадио своје улоге, док је „спешл гест стар“ Лазар Крстић озбиљним лицем издекламовао своју рецитацију, састављену по упутствима Међународног монетарног фонда, који је наравно одмах позитивно оценио предложене мере, што је сасвим довољно да схватимо да нам и даље добро бити неће.

ММФ је саопштио да ће пуна промена нових мера „бити значајан корак у добром смеру и сигнал решености српских власти“, али и упозорио да ће бити потребно да се донесу и примене „додатне свеобухватне и дуготрајне мере“. То би требало да значи да су шест тачака, које су усмерене на уштеде у јавном сектору, само почетак „бола“ који нас чека до обећане нове Србије. Да смо тек на почетку, потврдио је и сам министар Крстић, који је мере описао као резове тупим ножем, док је члан Фискалног савета Владимир Вучковић најавио да Влада треба да током 2014. предузме и корективне мере, „ако види да реакција у буџету и међународне јавности није повољна“.

Представници Владе су демагошки изразили очекивање да ће реформе српску економију поставити на здраве ноге, али њихов списак лепих жеља пре показује да не постоји никакав план ван планова ММФ-а, и да су реформатори, као што се то увек дешава у земљама које потпадну под диктат међународних финансијских крвопија, пре свега намерни да терет кризе пренесу на грађане. Због растућег сиромаштва Влада није имала храбрости да одмах до краја пресече по кроју ММФ-а, па су донете мере нешто блажа варијанта онога што је предложено из Вашингтона и српског тзв. Фискалног савета. Пензије и плате испод 60 000 динара неће бити диране, али ће због повећања ПДВ-а најсиромашнији грађани бити оштећени поскупљењима основних намирница, комуналија и лекова.

Представници власти указали су нам да је Србија „тек на почетку пута“, а у наставку би требало да очекујемо још више незапослених због гашења бројних предузећа која су до сада примала субвенције, отпуштање великог броја људи из јавног сектора, улазак страног капитала у преостала јавна предузећа попут ЕПС-а, Телекома, Србијагаса, као и приватизацију комуналних предузећа. ММФ је такође поменуо концесије, а Закон о раду још није довољно „флексибилан“ да би задовољио интересе послодаваца.

Мере Владе Србије представљају само један корак ка потпуном прихватању захтева ММФ-а и потпуном потчињавању грађана Србије домаћем, а пре свега страном капиталу, и њиховом свођењу на јефтину и очајну радну снагу. Ова влада и није показала ништа друго осим воље да прихвата све услове својих покровитеља, само не одмах, него подмукло и полако. Они и не смеју да мењају политику, и не смеју да мењају ништа ни у сфери економије већ намећу мере које не могу да дају резултате, нити су их било где дале.

Најжалосније од свега је то што су Вучић, Дачић и Николић издају на Косову покривали обећањима о економском напретку који ће грађане избавити од претеће беде, и о економски јакој Србији која ће касније моћи да се поново бори за своје националне интересе. Уместо тога, рад по директивама ММФ-а ће земљу само гурнути још дубље у сиромаштво и статус колоније, док једног дана Срби схвате да нема ни Косова, ни Европе ни новца, већ само тешких, суморних и бедно плаћених послова,а да је земља претворена у европски Бангладеш.

Упркос пажљиво организованој медијској машини која од превараната у Влади ствара слику вођа и државника, њихови поступци показују да се ова влада од ранијих разликује једино по томе што се не боји да систематски лаже своје грађане, које страх од беде тера да своје последње наде улажу у лутке на концу које нас тобоже воде. Лаж је постала једини начин опстанка садашње владајуће гарнитуре, али, како је то давно рекао Абрахам Линколн, никада не можеш лагати све људе све време.