Evropsko prvenstvo rasizma i nasilja

Iako je Evropsko prvenstvo u fudbalu tek počelo, već je jasno da će ono biti obeleženo incidentima i ozbiljnim sukobima navijača, koji su se, posle manjih tuča, pretvorili u pravi navijački rat na ulicama Varšave. Sukobi između poljskih i ruskih navijača pokazali su ogromnu količinu mržnje i agresije, kao rezultat kolektivnih istorijskih trauma ova dva slovenska naroda, i s tim u vezi nejasna je potpuno neodgovarajuća reakcija poljske policije, koja ne samo da nije mogla da ostvari bezbednost, već je i u Poljsku pustila hiljade ruskih navijača bez kupljenih ulaznica.

Fudbalski huligani ozloglašeni su širom Evrope, a ukrajinski, i posebno poljski se ubrajaju među najopasnije i najorganizovanije. Stoga su, ukoliko ne bude odgovarajuće reakcije organa reda, sukobi Poljaka i Rusa nažalost verovatno najava daljih incidenata. Domaćini prvenstva uveravaju da će biti sposobni da događaje drže pod kontrolom, ali u isto vreme, u većini zapadnoevropskih medija nasilje je oživelo stari stereotip istoka Evrope kao nasilnog, rasističkog, antisemitskog.

Ove optužbe posebno pogađaju Ukrajinu, čija se vlada nada ublažavanju negativnih reakcija koje su eskalirale zbog hapšenja Julije Timošenko. Poljska i Ukrajina očekivale su da će im evropsko prvenstvo doprineti povoljnom imidžu u zapadnoevropskoj javnosti, ali nasuprot tome, većina zapadnih medija, od lokalnih do nacionalnih, ističe senzacionalističke i političke aspekte ovog događaja, dok se u centar pažnje stavlja pitanje bezbednosti posetilaca i igrača, tezom da će Euro 2012. biti prvenstvo sa najviše skandala u novijoj istoriji, a da se odluka da se organizacija dodeli ovim dvema državama pokazala kao pogrešna.

U centar pažnje se takođe stavlja pitanje rasizma, dok se pojedini rasistički ispadi koriste kao primeri opšteg raspoloženja. Slike ekstremista koriste se kao upozorenje crnim ili azijskim navijačima šta ih čeka ako se usude da dođu na prvenstvo, a neposredno pre početka takmičenja, BBC je emitovao dokumentarni film „Stadioni mržnje“, koji je na tabloidan način prikazao problem nasilja i rasizma među poljskim i ukrajinskim navijačima. Način na koje se ove informacije serviraju pružaju lošu sliku Istočne Evrope, a ispadi i incidenti se koriste kao argument da samo „sigurnim“ evropskim zemljama treba da bude dozvoljeno da budu domaćini takvih događaja.

Na Zapadu se kao primer mirne proslave fudbala i sporta ističe Svetski kup održan u Nemačkoj 2006, ali podatak da je na tom događaju bilo više od 9 000 uhapšenih govori da „civilizovani“ Zapad od „divljeg „Isgoka“ deli zapravo samo pravovremena reakcija policije.

Evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini održava se u trenucima kada EU doživljava veliku krizu, i kada se tresu njeni temelji, a sukobi u prestonici Poljske i reakcije sa Zapada oživeli stare stereotipe i mržnje. Pokazuje se da su za održavanje jednog sveevropskog sportskog takmičenja zapravo potrebni bataljoni vojske i policije, a nakon izgreda u Varšavi, da bi se smirili neredi i rasterali huligani, nije bilo dovoljno 6.000 policajaca iz prestonice, već i još 1.000 policajaca iz Gdanjska i Krakova. Prema poslednjim izveštajima, u neredima u Varšavi je poginuo jedan navijač, povređeno je 15 huligana i deset policajaca, a uhapšeno 180 izgrednika. Bilans ove utakmice, i reakcije na dosadašlji tok prvenstva svedoče da je Evropska unija, kako kriza odmiče, sve dalje od pricipa kojima već godinama pokušava da izgradi svoje zajedništvo, a da će njene narode na miru i okupu moći da zadrži samo sila.