Evroazijska unija – alternativa na vidiku

Izjave evropskih zvaničnika povodom reakcije zvaničnog Beograda na događaje na severu Kosova svedoče da je dobijanje kandidature za EU pod velikim znakom pitanja, i sasvim je moguće da Srbija dobije još jedan vruć evropski šamar. Odnosno, moguće je ne samo da ne dobije datum početka pregovora, što se i najavljuje, već da ni od kandidature ne bude ništa. Evropska perspektiva Srbije je zbog nepristajanja na apsolutno sve zahteve Zapada sve manje izvesna, čak ne toliko zbog nedostatka želje kod našeg vođstva, već i zbog toga što se sada već jasno uviđa da se politika EU prema Srbiji sve manje razlikuje od nekadašnje Austro-Ugarske i Nemačke. Politika SAD i vodećih zemalja EU prema Srbiji postala je toliko brutalna i cinična, da su mrvicu evroskepticizma nedavno izrazili čak i neki od najvećih srpskih evroentuzijasta poput Božidara Đelića i Nenada Čanka.

Mnogi najavljuju katastrofu Srbije ukoliko ona ne postane članica EU, a teza da „Evropa nema alternativu“ postala je toliko izlizana da je više ne koristi ni Boris Tadić. Međutim, u gotovo bezizlaznoj situaciji, poslednje obraćanje javnosti sadašnjeg ruskog premijera, a verovatno budućeg predsednika Vladimira Putina ukazuje da alternativa ipak postoji – doduše još uvek samo na papiru, ali, sa verovatnoćom da u narednim godinama ona postane realnost. Putin je naime u današnjem autorskom članku u listu „Izvestija“ objavio plan stvaranja Evroazijske unije, odnosno saveza država postsovjetskog prostora, koji bi bio stvoren na istim principima kao što je stvorena EU.

Projekat Evroazijske unije omogućio bi Rusiji i ostalim članicama da postanu ravnopravan politički i vojni rival Evropskoj uniji, Americi i Kini. Unija bi najpre obuhvatila Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu i Kazahstan, a zatim i većinu ostalih država bivšeg SSSR-a, dok se pominje i mogućnost pristupa Mongolije, Sirije i Azerbejdžana. Ideja o ovom savezu potekla je od ruskog akademika prof. dr Igora Panarina, koji se smatra ocem moderne ruske diplomatije, a najpre bi se stvorili carinska unija i jedinstveno tržište, a zatim zajednička valuta i politički i vojnobezbednosni savez. Prema Panarinovoj ideji, Evroazijska unija bi imala četiri centra: Sankt Peterburg, Almati, Kijev - i Beograd. Naime, ruski akademik smatra da će se zbog ekonomske krize sadašnji oblik Evropske unije teško održati, kao i da će usled slabljenja Amerike uticaj NATO značajno oslabiti, što bi otvorilo mogućnost učlanjenja evropskih država poput Bugarske i Rumunije, kao i Srbije, oko 2020. godine.

O ideji da Srbija postane član Evroazijske unije pisale su prošle godine i Večernje novosti. Želja da Beograd bude četvrta prestonica izgledala je tada potpuno nerealna, pošto je apsolutni prioritet Srbije bio ulazak u EU. Samo godinu dana kasnije, situacija se promenila, a Beograd se zbog odbijanja da prizna Kosovo i potpuno prepusti sever Albancima našao pred realnom mogućnošću da još dugi niz godina ostane pred vratima Evrope. Zato je sada najzad došlo vreme da se razmisli o životu van EU, i o eventualnim alternativama. Jedanaest godina je dovoljno vremena da se uverimo dokle nas je dovela fanatična želja za učlanjenjem u EU i usklađivanje politike i ekonomije sa evropskim „partnerima i prijateljima“. Zato se bliska saradnja, i eventualno članstvo u budućoj Evroazijskoj uniji, nameće kao neophodnost. Čvrst oslonac na ovaj savez omogućio bi da Srbija obezbedi svoj ekonomski razvoj i sačuva ono što joj je ostalo od teritorijalnog integriteta, a u tom slučaju je i mogućnost da se pitanje Kosova reši na po nas mnogo povoljniji način mnogo veća.

Predlog Evroazijske unije zahteva ozbiljno razmišljanje, mada je sigurno da sadašnja vlast za to nije u stanju. Njihovo vreme ipak polako ističe, ali treba napomenuti da je Srbija u takvom geopolitičkom okruženju da ne može da odjednom i otvoreno okrene leđa Zapadu. U tom trenutku bismo opet postali otvoreni neprijatelji, što po nas ponovo može imati katastrofalne posledice, uzimajući u obzir sadašnje ponašanje KFOR-a na Kosovu. Takođe, pri analizi eventualnog učlanjenja treba imati na umu i nekadašnji Miloševićev „savez“ sa Rusijom i Belorusijom, od koga nije bilo ništa.

Od ideje da Srbija bude članica Evroazijske unije do njenog mogućeg ostvarenja će svakako proteći više godina, ali je važno da će, ako se Putinov plan zaista ostvari, i ako se za nekoliko godina u evroazijskom prostoru od Minska do Vladivostoka pojavi novi geopolitički džin, usamljena Srbija najzad dobiti realnu alternativu.