Beograd, Banjaluka, Novi Pazar, Bondstil

Sa promenom geopolitičke karte Evrope posle rušenja Berlinskog zida i nemačkih ambicija da kroz jačanje EU oblikuje Evropu po svojim  zamislima kao jednog od najznačajnijih centara političke, ekonomske, ali i vojne moći na globalnom planu, SAD je shvatila da  će njen uticaj postepeno slabiti. Sa nagoveštajima da će dotadašnje vojno prisustvo SAD u Nemačkoj, izvan struktura NATO, morati značajno da se smanjuje, a jednog dana i okonča, ubrzano se pristupilo definisanju vojne doktrine Pentagona za ovaj deo sveta. U tu doktrinu je i te kako uključen Zapadni Balkan.

Ostavio bih ovom prilikom po strani pitanje postavljanja antiraketnog štita u nekim istočnoevropskim zemljama i vojnih baza u Bugarskoj i Rumuniji, šta to znači za bezbednost Ruske Federacije i posebno kakva se time šalje poruka i upozorenje EU, a naročito Nemačkoj, zbog njihovih namera za unapređenje saradnje sa Ruskom Federacijom u cilju obezbeđenja sigurnog snabdevanja energentima i trgovinske razmene.

Bez obzira na to što su SAD odigrale značajnu ulogu u završetku ratnih operacija u Hrvatskoj kroz posredno angažovanje u „Oluji“ i „Blesku“ i ključnu u BiH zaključenjem Dejtonskog sporazuma, one su ipak osetile da su ostale u minus poziciji, posebno u odnosu na Nemačku, u konačnom raspletu jugoslovenske krize. 

Zbog toga, SAD su postavile sebi cilj: da ojačaju svoj uticaj u Evropi, da joj pokažu da bez nje nije sposobna da rešava bitna pitanja bezbednosti u svom regionu, ali i da obezbedi novu lokaciju za svoju vojnu bazu.

Još pre dejtona, obaveštajne informacije su ukazivale na američko „pikiranje“ KiM kao idealne lokacije za vojno prisustvo SAD u ovom delu sveta i kontrolu regiona Kavkaza i Bliskog istoka. Sve što se potom dešavalo u Srbiji i sa Srbijom je velika nesreća za njene građane. Rambuje, „Milosrdni anđeo“ i tzv. pregovori Beograda i Prištine o KiM su, što se Srbije tiče, samo igra miša i mačke, a lekcija EU da bez SAD nije sposobna da reši ovaj problem.

Sama lokacija „bondstila“, najveće američke vojne baze u ovom delu sveta, i njen geostrateški značaj sa višestrukom namenom jasno pokazuju da SAD nisu digle ruke od ovog regiona. Tu je, ko želi da vidi i shvati, ključ nastanka i rešavanja problema KiM, odnosno nezavisnosti „države Kosova“. Iluzija je da se pitanje KiM iako pregovara u Briselu odlučuje u Berlinu. Biće ipak da onaj „supervizor“ koji je ranije sedeo uz Kupera, a sada uz gđu Ešton drži sve konce u svojim rukama i diktira završnicu. Zapadni Balkan će se integrisati u EU, „datuma“ za Srbiju će sigurno biti, ali po zamisli SAD, jer u protivnom gubi se „adut“ za nove pritiske i ucene. Srbija ima još ponešto da „isporuči“ (omiljen izraz imperije „to deliver“ za primenu „meke sile“).

Dolazimo, eto, na kraju i do nedavne izjave ambasadora Majkla Kirbija u Novom Pazaru, koja samo potvrđuje činjenicu da se ništa slučajno ne dešava u američkoj spoljnoj politici. Sve je izanalizirano, isplanirano i izdogovarano, kako i priliči velikoj sili. Bez imalo dužnog respekta prema domaćinu, ambasador izjavi da „SAD ne žele Republiku Srpsku na Kosovu, jer to nije dobro ispalo ni u BiH“. Radi se o svojevrsnoj poruci Beogradu da neće proći njegova ni Rezolucija ni Platforma o KiM, makar kad je u pitanju izvršna i zakonodavna vlast zajednice srpskih opština. „Bavite se zapošljavanjem i ekonomskim razvojem“, a mi ćemo vam, kao da ambasador poruči, rešiti pitanje KiM i Republike Srpske.

Izjava je kratka, ali višeznačna. Njen tajming i izbor mesta gde će je saopštiti govore mnogo. Poslata je poruka Beogradu da smanji ionako minorne zahteve prema Prištini radi dobijanja „datuma“, Banjaluci da se „pripremi“ za reviziju dejtona, a Novom Pazaru da se „pritrpi“ dok se ne reše ova prva dva problema. „Prijatelji Sandžaka“ je  „kokus“ moćnih država, a on ne može ostati bez rezultata.

Ne  bih se mnogo iznenadio da „neko“, u uslovima u kojima se nalazi Srbija kada je u pitanju njen međunarodni položaj, veoma teška ekonomska situacija i unutrašnje čarke oko autonomije Vojvodine, pokuša da u taj spisak „uvrsti“ i Novi Sad i pošalje mu jednog dana odgovarajuću poruku.

Nešto ne primetih reagovanje zvanične Srbije, a trebalo je. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje koliko je Srbija uređena država sa kvalifikovanim institucijama da sagleda sve potencijalne opasnosti sa kojima se suočava danas, ali i sa kojima se može suočiti sutra kada su u pitanju njeni državni i nacionalni interesi, njeni građani i sunarodnici u Republici Srpskoj. Da li ima strategiju kako da izađe na kraj sa onim što se od nje traži danas i posebno što se može zatražiti sutra.