Коментар дана | |||
Београд, Бањалука, Нови Пазар, Бондстил |
петак, 08. март 2013. | |
Са променом геополитичке карте Европе после рушења Берлинског зида и немачких амбиција да кроз јачање ЕУ обликује Европу по својим замислима као једног од најзначајнијих центара политичке, економске, али и војне моћи на глобалном плану, САД је схватила да ће њен утицај постепено слабити. Са наговештајима да ће дотадашње војно присуство САД у Немачкој, изван структура НАТО, морати значајно да се смањује, а једног дана и оконча, убрзано се приступило дефинисању војне доктрине Пентагона за овај део света. У ту доктрину је и те како укључен Западни Балкан. Оставио бих овом приликом по страни питање постављања антиракетног штита у неким источноевропским земљама и војних база у Бугарској и Румунији, шта то значи за безбедност Руске Федерације и посебно каква се тиме шаље порука и упозорење ЕУ, а нарочито Немачкој, због њихових намера за унапређење сарадње са Руском Федерацијом у циљу обезбеђења сигурног снабдевања енергентима и трговинске размене. Без обзира на то што су САД одиграле значајну улогу у завршетку ратних операција у Хрватској кроз посредно ангажовање у „Олуји“ и „Блеску“ и кључну у БиХ закључењем Дејтонског споразума, оне су ипак осетиле да су остале у минус позицији, посебно у односу на Немачку, у коначном расплету југословенске кризе. Због тога, САД су поставиле себи циљ: да ојачају свој утицај у Европи, да јој покажу да без ње није способна да решава битна питања безбедности у свом региону, али и да обезбеди нову локацију за своју војну базу. Још пре дејтона, обавештајне информације су указивале на америчко „пикирање“ КиМ као идеалне локације за војно присуство САД у овом делу света и контролу региона Кавказа и Блиског истока. Све што се потом дешавало у Србији и са Србијом је велика несрећа за њене грађане. Рамбује, „Милосрдни анђео“ и тзв. преговори Београда и Приштине о КиМ су, што се Србије тиче, само игра миша и мачке, а лекција ЕУ да без САД није способна да реши овај проблем. Сама локација „бондстила“, највеће америчке војне базе у овом делу света, и њен геостратешки значај са вишеструком наменом јасно показују да САД нису дигле руке од овог региона. Ту је, ко жели да види и схвати, кључ настанка и решавања проблема КиМ, односно независности „државе Косова“. Илузија је да се питање КиМ иако преговара у Бриселу одлучује у Берлину. Биће ипак да онај „супервизор“ који је раније седео уз Купера, а сада уз гђу Ештон држи све конце у својим рукама и диктира завршницу. Западни Балкан ће се интегрисати у ЕУ, „датума“ за Србију ће сигурно бити, али по замисли САД, јер у противном губи се „адут“ за нове притиске и уцене. Србија има још понешто да „испоручи“ (омиљен израз империје „to deliver“ за примену „меке силе“). Долазимо, ето, на крају и до недавне изјаве амбасадора Мајкла Кирбија у Новом Пазару, која само потврђује чињеницу да се ништа случајно не дешава у америчкој спољној политици. Све је изанализирано, испланирано и издоговарано, како и приличи великој сили. Без имало дужног респекта према домаћину, амбасадор изјави да „САД не желе Републику Српску на Косову, јер то није добро испало ни у БиХ“. Ради се о својеврсној поруци Београду да неће проћи његова ни Резолуција ни Платформа о КиМ, макар кад је у питању извршна и законодавна власт заједнице српских општина. „Бавите се запошљавањем и економским развојем“, а ми ћемо вам, као да амбасадор поручи, решити питање КиМ и Републике Српске. Изјава је кратка, али вишезначна. Њен тајминг и избор места где ће је саопштити говоре много. Послата је порука Београду да смањи ионако минорне захтеве према Приштини ради добијања „датума“, Бањалуци да се „припреми“ за ревизију дејтона, а Новом Пазару да се „притрпи“ док се не реше ова прва два проблема. „Пријатељи Санџака“ је „кокус“ моћних држава, а он не може остати без резултата. Не бих се много изненадио да „неко“, у условима у којима се налази Србија када је у питању њен међународни положај, веома тешка економска ситуација и унутрашње чарке око аутономије Војводине, покуша да у тај списак „уврсти“ и Нови Сад и пошаље му једног дана одговарајућу поруку. Нешто не приметих реаговање званичне Србије, а требало је. Остаје, међутим, отворено питање колико је Србија уређена држава са квалификованим институцијама да сагледа све потенцијалне опасности са којима се суочава данас, али и са којима се може суочити сутра када су у питању њени државни и национални интереси, њени грађани и сународници у Републици Српској. Да ли има стратегију како да изађе на крај са оним што се од ње тражи данас и посебно што се може затражити сутра. |