Србија је одавно постала регионални Ел Дорадо за имућну и незаситу мањину, односно конц-логор за ојађену већину. Површна статистика може да замаскира ту трагичну чињеницу, али професионални новинари, уредници и аналитичари не би смели да се задовољавају површном статистиком.

Протећи ће још много воде док не испливају конкретни докази да се Хрватска и Република Српска могу наслањати једна на другу као пријатељске и партнерске стране, али у првој посјети хрватског предсједника Бањалуци у овом тренутку треба видјети и факте који охрабрују.

До јуче су наши истакнути привредници били незаобилазни партнери владе. А сада је „у кипарском просветљењу“ и председник Републике увидео да новац зарађен у Србији износе управо они који су ослонац економске политике.

Срећом, на западу је део интелектуалне јавности, који се на сваком кораку суочава са огромним притиском, схватио овај образац. Међу њима је и Дајана Џонстон, истакнута интелектуалка и истински борац за људска права која је рођена у Минесоти 1934. год.

Капетан Драган живи много живота. У једном, он је аустралијски тренер голфа. У другом, он је познати хуманитарац, доброчинитељ Српске православне цркве, српског народа и деце палих другова. У трећем, он је заљубљеник у песму, море и реке.

На овај начин један верски вођа покушава да рационализује свој политички ангажман, као ванредно средство у ванредним приликама, и то је ситуација која му даје за право да се уплиће у политику на најприземнији начин.

Бошњацима из више разлога одговара непромијењено стање, односно стање које је утврђено пописом из 1991. године, јер се изборни поступак и све друго у јавном животу што проистиче из конститутивности народа у БиХ, темељи на попису из 1991. године.

Да је Мишић правовремено спречен да бакљу унесе на Маракану, не би имао чиме да повреди Трајковића. Дакле, Мишић је неспорно крив за нешто. Сигуран сам да није за „убиство у покушају са умишљајем“ као што то каже судија Лазовић, али његова кривица је овде периферна.

Није само смрт доказ да овде нема (заједничког) живота! Већ је познато да бошњачки представници у заједничким институцијама БиХ сваку згодну прилику користе како би своју истину и интересе промовисали као званична државна стајалишта.

Како је могуће да се, у среду, на Авали, за Б92 и за Блиц ништа није десило? Ни торањ од 200 метара, ни председник, ни патријарх, ни то што Коштуница није позван на отварање, ни то што је Тадић, онда, рекао да му је због тога жао, ништа од тога није била вест.