У беспомучној трци Србијом и светом, покушавајући да имитира (недостижног у тој области) Ђинђића, Тадић визуелном бујицом девеалвиране вербалне валуте покушава да упали мотивационо-инспиративни прекидач код грађана.

Оно што представља највећи парадокс, имајући у виду одлуку КФОР-а, јесте да су током тог кобног марта Албанци на мети посебно имали духовно наслеђе, тако да је срушено, запаљено или тешко оштећено 35 верских објеката.

Планина српскога поноса претворена је у вашариште, а племенита настојања да се достојанствено укаже част слободарском духу једног народа изобличена у најобичнију пијацу украшену роштиљем и шатрама.

Ко је хтео могао је из нашег страдања понешто да научи и о сопственој будућности. На ред ће, нажалост, доћи сви, па и они који се ову игру започели и који је тренутно воде. Таква је логика логике и таква је сила силе.

Што пре схватимо да оно што се данас назива „међународним правом“, у духу софистичке дефиниције коју је у Држави забележио још Платон, представља „добро за јачега“, то ћемо пре научити да га изостављамо из једначина у којима се конституишу витални национални интереси.

Све би било у реду да су Николић и Вучић макар делимично доследни у својим политичким ставовима. Народ зна да политика и искреност немају много тога заједничког, али неке границе би требало да постоје макар и на српској политичкој сцени.

Да ли ико озбиљан овде и у свету може да прихвати Блерову реченицу да „не би заслуживали назив цивилизоване земље“ да нису створили косовску „државу“, а да су једнако цивилизовани што су допустили етничко чишћење Срба из Хрватске Крајине и Срба са Косова и Метохије.

У Закону о полицији пише под којим условима овлашћена службена лица (даље — полицајци) могу да користе средства принуде,као и редослед по коме се она примењују.

Сведоци смо сталних шиканирања и убијања невиног неалбанског становништва на Космету. Iмају ли ефекта молбе и кукњаве Еулексу и председникова стална “оштра упозорења” уз обавезну напомену “да Србија неће реаговати”?!

Посткосовски циклус који живимо није за певати о њему. Нема мудрог деспота Стефана Лазаревића, имамо само нејаке Уроше. Не знам зашто, али када од њих слушам како је једна од опција и подела Косова – мислим да је то све само не опција за разматрање.