Планина српскога поноса претворена је у вашариште, а племенита настојања да се достојанствено укаже част слободарском духу једног народа изобличена у најобичнију пијацу украшену роштиљем и шатрама.

Ко је хтео могао је из нашег страдања понешто да научи и о сопственој будућности. На ред ће, нажалост, доћи сви, па и они који се ову игру започели и који је тренутно воде. Таква је логика логике и таква је сила силе.

Што пре схватимо да оно што се данас назива „међународним правом“, у духу софистичке дефиниције коју је у Држави забележио још Платон, представља „добро за јачега“, то ћемо пре научити да га изостављамо из једначина у којима се конституишу витални национални интереси.

Све би било у реду да су Николић и Вучић макар делимично доследни у својим политичким ставовима. Народ зна да политика и искреност немају много тога заједничког, али неке границе би требало да постоје макар и на српској политичкој сцени.

Да ли ико озбиљан овде и у свету може да прихвати Блерову реченицу да „не би заслуживали назив цивилизоване земље“ да нису створили косовску „државу“, а да су једнако цивилизовани што су допустили етничко чишћење Срба из Хрватске Крајине и Срба са Косова и Метохије.

У Закону о полицији пише под којим условима овлашћена службена лица (даље — полицајци) могу да користе средства принуде,као и редослед по коме се она примењују.

Сведоци смо сталних шиканирања и убијања невиног неалбанског становништва на Космету. Iмају ли ефекта молбе и кукњаве Еулексу и председникова стална “оштра упозорења” уз обавезну напомену “да Србија неће реаговати”?!

Посткосовски циклус који живимо није за певати о њему. Нема мудрог деспота Стефана Лазаревића, имамо само нејаке Уроше. Не знам зашто, али када од њих слушам како је једна од опција и подела Косова – мислим да је то све само не опција за разматрање.

Није проблем у томе што су неки непристојно богати, него што је већина непристојно сиромашна. Проблем је у систему који се не бави проблемима сиромашних, него размишљањима о томе како да узме паре од богатих. 

Очигледно је да ни сам Де Вивер још увек није спреман да у дело спроведе свој програм захваљујући којем је освојио већину у парламенту. Лидер партије НВО свестан је да евентуална подела Белгије не би прошла тако глатко као у случају Чехословачке.