Бонуси као државна милостиња

Сви пензионери чија примања не прелазе 30.000 динара добиће по 5000 динара једнократне помоћи, што је укупно 1,38 милиона наших најстаријих суграђана или 77 одсто укупног броја пензионера, а у ту сврху биће исплаћено седам милијарди динара.

Ова вест непрестано се врти на нашим медијима као велико достигнуће у вођењу владине социјалне политике која себе воли да означава као социјално одговорну и спремну да се на свој често рутински начин суачава са реалним стањем у нашем друштву. Међутим, додела ових бонуса јасно говори до које мере су социјално деградирани и понижени у овом случају највећи број наших пензионера. Додељивање бонуса је најпрегледнија слика и најречитији социолошки приказ степена драстичног и забрињавајућег осиромашења наших грађана. Ми више не говоримо само о сиромаштву већ о некој врсти ендемске беде која се увлачи у све поре нашег друштва.

Тријумфализам представника владе са којим они на сва звона објављују великодушно „даривање“ ових усрећитељских бонова само је још један доказ више да је ова власт изгубила осећај за дубину и трагичност економске и социјалне кризе која све теже и неповратније разара наше већ осиромашено друштво које се налaзи на ивици тешке беде. Ово демагошко и лицемерно поигравање са бонусима и то највише од стране пензионерске странке само је прилог више нашем преовлађујућем политичком бешчашћу и све раширенијој политичкој и друштвеној хипокризији.

Ми већ сада имамо на власти непотистички устројену странку пензионера која својим деловањем више служи као политичка монета за стално политикантско трговање него што је озбиљна организација која се бави инетресима пензионера који су уз раднике из опустошених приватизованих фабрика највећи губитници и жртве транзиције. Али то не смета пензионерским функционерима да се сасвим добро уклопе у постојећи систем привилегија и бенефиција које доноси свака трговина у владајућој калицији. А њиховом бирачком телу су великодушно и помпезно намењени једнократни бонуси, као да ће они поправити катастрофални и понижавајући положај пензионера у нашој земљи.

О бонусима говоре политичари и посланици који примају у исто време (противно законским нормама) посланичке плате и пензије при томе не пропуштају да истакну бригу владе за тежак социјални положај већине пензионера. Ово је универзална метафора нашег моралног пропадања и губљења елементарних принципа одговорности и етичности. Издвајање бонуса као једнократне мере можемо више схватии као акт државне милостиње упучених све очајнијим и сиромашнијим пензионерима који су по ко зна који пут послужили као монета за политичко поткусуривање и сурову политичку игру одржавања на окупу владајуће коалиције.