U takozvanoj srpskoj patriotskoj javnosti preovladala je, nakon izgubljenih teritorija i ratova, i nakon favorizovanja proevropske lopovske kaste u Srbiji, ideja da se nakon busanja u grudi i prkosa celom zapadnom svetu, Srbija okrene Miloševoj mudrosti i i nedićevskom patriotizmu, ne bi li stvari bar donekle okrenula u svoju korist.

Priče su veoma slične. Pozvani obećaju da će doći, a onda se, posle prespavane noći, razgovora sa najbližim članovima porodice ili možda nekog razgovora kojim su upozoreni da paze šta rade, najednom sete nekih važnih i neodložnih obaveza koje im stižu baš na dan rasprave.

Izbori su međutim održani ne samo u znaku velikih tenzija između VMRO-DPMNE i SNSD, već i u znaku hronične etničke napetosti između Makedonaca i Albanaca i povremenog nasilja na ulicama, koje je ponovo buknulo početkom marta na ulicama glavnog grada žestokim obračunom mladih Albanaca sa specijalnim snagama policije.

Brojni i isprepletani interesi dva džina doprineli su da se stare i nove sumnje i sporovi marginalizuju i gotovo zaborave. Partnerstvo  se jača stalnim jačanjem trgovinske razmene i zajedničkim nastupima u okvirima Ujedinjenih nacija, BRIKS, ŠOS, APES i drugim organizacijama.

Kažu da se najviše laže nakon obavljenog lova i uoči izbora. Danas, izgleda, to narodno iskustvo je obogaćeno novim sadržajima. Uslovne laži prate Srbiju na svakom novom (is)koraku u ispunjavanju uslova za dobijanje datuma za otpočinjanje pristupnih pregovora.

Da nije u pitanju nikakav propust, govori činjenica da se slika zastava Srbije i UAE i mape Srbije bez Kosova i Metohije pojavljuje u dva udarna termina, u istom danu, na istom mestu. Na prvom programu televizijske kuće sa nacionalnom frekvencijom i obaveznom TV pretplatom.

Mora se posebno istaći Vučićevo ministrovanje 1998. godine, kada je u Vladi Mirka Marjanovića vodio resor za informisanje. Na snazi je bio tada na snazi zloglasni Zakon o informisanju, koji je donet radi disciplinovanja neposlušnih, takozvanih “nezavisnih” novinara.

Kacinu je odmah uzvratio Tadićev saradnik Nebojša Krstić, a iznenadna razmena uvreda i optužbe da čak ni Tadić nije iskreno pristupao evrointegracijama su još jednom pokazali da EU u Srbiji traži samo izvođače radova, koji će u zamenu za podršku bez pogovora i do kraja izvršiti svoje zadatke.

Ovogodišnja žetva bila je problem i za druge zemlje u regionu,  poput Mađarske, Rumunije i Bugarske, a prema nekim procenama samo trećina prošlogodišnjeg kukuruza u Srbiji je bila ispravna, zbog čega je verovatno neko nadležan procenio da je bolje da se rizikuje da se neko razboli nego da lanac proizvodnje dođe na ivicu bankrota.

Iako su i one veoma obeshrabrujuće, i ovde se  ostavlja mogućnost za neku vrstu utehe građanima Srbije, jer se ova istupanja naknadno obično obeležavaju kao lično mišljenje  pojedinca, a nikako kao stav organizacije u kojoj radi.