Kriza u Ukrajini nesumnjivo predstavlja veliki bezbednosni problem u savremenom svetu. Uprkos tome, ima vrlo malo sličnosti sa krizom koja je bila uoči Prvog svetskog rata.

Nadajmo se da će organi unutrašnje kontrole, ili kako se već zovu, uspešno ispitati šta se te majske noći dogodilo na “Riveru” i da će javnost saznati ko je sve učestvovao u tuči, ko ju je izazvao i započeo... Takođe, i sa kojim je namerama javljeno premijeru da se njegov sin ne samo tukao, već i naneo teške povrede golmanu.

 Da li je vlada mogla da spreči padavine? Nije. A da li je mogla ozbiljnije da se postavi? Jeste i morala je.

Ostaje nejasno zbog čega i Predsednik Republike – iako ne vodi spoljnu politiku - ne bi imao pravo da – kao i svaki građanin – izrazi svoje mišljenje o svemu, pa i bombardovanju 1999. Da li zato što se njegova reč dalje čuje, te dopire i do zlikovaca koji su Srbiju unesrećili za mnogo godina?

Svega ima u novoj Vladi, samo izgleda nema nikog da zastupa interes većine građana Srbije. Vučić nam već na početku obećava reforme, znoj i suze, ali, kako je počelo, ne smem ni da pomislim kako će se sve završiti.

Ko to još uvek nastupa pred javnošću kao da se i dalje radi samo o cirkuskom spektaklu, pominjući navodno da će pristati radije da ga obese na Terazijama, nego da daje narodne novce? Ko mu to traži te novce? Njegovi iz stranke? Opet demagogija i predstava! A on leži na kasi sa parama? 

Ono što je možda najzanimljivije jeste to da budući predsednik Vlade kao da nije svestan da se njegova obećanja ne ispunjavaju. Pa tako on, prilikom davanja jednog od neispunjenih obećanja, kaže: „Ja ne pripadam onom tipu ljudi koji je 12 godina obmanjivao građane Srbije i bavio se samo marketinškim trikovima.

Pobeda od preko 45% glasača donekle je iznenadila sve i pokazala da Erdoganovi konzervativni birači daleko više cene stalni ekonomski napredak, dupliranje kupovne moći, jačanje tradicionalnih islamskih vrednosti i pozivanje na slavnu osmansku prošlost, od zabrana Jutjuba i Tvitera i optužbi za veliku korupciju i nepotizam u AKP.

Ne treba sumnjati da će i ovog puta država reagovati strogo, u skladu sa „evopskim“ načelima. Ipak, istini za volju, treba pomenuti jednu nedavnu presudu, koja može vratiti nadu da je ipak moguće ostvariti ravnotežu i da se granice dozvoljenog mogu postaviti svim učesnicima u javnom životu.

Postoji jedno nepisano pravilo u svetu novokomponovanog biznisa, koji nikako nisu izumeli Srbi, a koje glasi "za prvi milion se ne pita". Izgleda da je najveći Šarićev greh to što prvi, naročito kasnije stečene milione, nije ostavljao negde drugde, u nekoj slobodoumnoj zemlji, Švajcarskoj, ili možda SAD! Tamo gde se milionima u zube ne gleda.