Хаг, Селаковић и Чуркин у УН

Дванаестог јуна 2013. године је одржана седница Савета безбедности УН (СБ УН) посвећена раду Хашког трибунала. Седница је трајала око три сата.[1] Српски медији нису дали превелики значај овој седници иако рад и пресуде Хашког трибунала изазивају већ годинама велику пажњу у српској јавности. Пренети су ставови српског представника и представника Хашког трибунала, а у много мањој мери и представника Руске Федерације на тој седници.

 Хашки трибунал су представљали председник суда Теодор Мерон и главни тужилац Серж Брамерц. Тужилац Брамерц је истакао да је задовољан сарадњом са новим властима у Србији (јер оне допуштају приступ сведоцима и предају сва тражена и потребна документа без одлагања). Такође, похвалио је и сарадњу Београда са Сарајевом и Загребом.

Републику Србију у СБ УН је представљао (први пут) министар правде Никола Селаковић. Министар Селаковић је слично као и Вучић пре њега говорио на солидном енглеском у УН (Дачић и Николић су говорили на српском у УН). Селаковић је изнео захтев да српски држављани издржавају затворску казну у Србији. Тај став Селаковића је у српским медијима добио мало већу пажњу. На пример, 12. јуна 2013. у ''Новостима'' је објављен чланак под насловом ''Селаковић: Хашки осуђеници да служе казну у Србији''.[2] Према ''Новостима'' Селаковић је истакао да је Србија сада демократска држава, посвећена међународној и регионалној сарадњи, која ''заслужује'' да јој Хашки трибунал укаже поверење тако што ће допустити да у њеним затворима издржавају казне правоснажно осуђена лица. Селаковић је такође изнео да је Србија више година ''озбиљно и одговорно'' сарађивала са Хашким трибуналом и да је то још један од аргумената за служење казне у Србији. Такође, и ''Блиц" је под истоветним насловом пренео излагање Селаковића уз допуну да ће Србија наставити да сарађује са Хагом и у наредним годинама. [3]

На основу ових новинских натписа и извештаја електронских медија, неко ко није гледао седницу СБ УН од 12. јуна 2013. је могао само да се сложи са утиском о Селаковићу који се (спонтано?) ствара последњих годину од када је он постао министар правде (уместо фаворизованог, али превише агресивног и често неконтролисаног Цвијана). Млад и образован, Селаковић иако министар у влади која све више губи обећани национални предзнак након прихватања срамног Бриселског споразума (и постаје примитивна мешавина другосрбијанске и неоколонијалне конвертитске групе људи која прихвата неприхватљиво чак и за Тадића), остављао је утисак национално свесног човека. Или младог патриоте који се унутар система бори против Хага.

На пример, крајем 2012. године предводио је  демонстрације против Хашког трибунала и оштро је критиковао тај суд у јавности. Прецизније, 30. новембра 2012. године је изјавио ''Време је да дигнемо свој глас против Хага'' и позвао је целокупно српско друштво да се уједини против тог суда.[4] У том контексту, 4. децембра 2012. године је био на челу колоне од неколико хиљада студената која је демонстрилала против Хашког трибунала. На том скупу је Селаковић изјавио да влада треба да ''наше људе који су изручени Хагу третира као наше држављане ''[5]

Селаковић је био и први српски министар правде (после Стојковића) који је посетио Хашки трибунал 25. јануара 2013. Тада је поново изјавио да Србија неће заборавити своје држављане који су прошлости третирани као ''потрошна роба''.[6]Он је открио новинарима и да је наводно три пута захтевао да му Мерон одговори на питање ко је побио Србе у Олуји. (Посета је завршена и пријатним разговором са српским притвореницима у Хагу.)

Након доласка из Хага, у интервјуу ''Новостима'' Селаковић је рекао да му се Мерон наводно правдао избегавајући одговоре на неугодна питања (ово већ подсећа на чувени сусрет Вучић/Тачи када је наводно Вучић довео Тачија у неугодну ситуацију).[7]

Ипак, када се погледа снимак седнице СБ УН посвећене раду Хашког трибунала од 12. јуна 2013. и посебно наступ амбасадора Руске Федерације Виталија Чуркина, долази се до закључка који показује да су Руси поново били већи ''Срби од самих Срба''. За разлику од стерилног, удворичког и апстрактног Селаковићевог говора у којем није био поменут ниједан српски држављанин или Србин који се налази у Хагу,Чуркин је био више него оштар и конкретан. Руски представник је затражио да Хаг докаже да није ''антисрпски'' суд тако што ће ослободити што више српских држављана, посебно оних истакнутих функционера и политичара који су учествовали у такозваном удруженом злочиначком подухвату (случајеви који имају сличности са Перишићем, Станишићем и Симатовићем сугерисао је Чуркин). Чуркин је истакао и да се Шешељ налази ''преко 10 година'' у притвору и да то не само недопустиво већ је и ''ван граница разума''. Такође, Чуркин је најавио да ће Русија тражити ''надзор'' која ће имати задатак да провери рад Хашког трибунала и да ће позивати поједине судије да поднесу извештаје пред СБ УН.[8]

Дакле, када се претходно има у виду, јасно је да се Селаковић на најважнијем дипломатском месту у свету за разлику од ''јуначења'' у медијима и на улицама Београда, није усудио да каже о Хагу ни делић онога што је рекао Чуркин тог 12. јуна.

Међутим, српски медији нису пренели ништа од ових оштрих Чуркинових речи о Хагу. Само је пренета једна од последњих Чуркинових реченица у којој он подржава захтев Србије да српски држављани служе казне у својој земљи.[9] И то је било све што је српска јавност сазнала о ставу Руске Федерације о раду Хашког трибунала.

Оваква цензура у српским медијима поводом Чуркиновог наступа у СБ УН 12. јуна 2013. упућује на неколико закључака . Руска Федерација искреније брани људска права српских држављана и Срба у Хагу од саме Републике Србије. То је несумњиво још један доказ о правој природи садашње власти, не мање сраман од Бриселског споразума. Такође, после 12. јуна и полтронског наступа у СБ УН , јасно је да је министар Селаковић само млађа и урбанија верзија Николића, Вучића и Дачића (и њиховог квазипатриотског дискурса иза којег се крије најпримитивнија, најагресивнија, али и најуспешнија верзија политике другосрбијанске елите).

У историјском смислу, оваква мешавина лажног патриотизма и контролисаних медија у Србији неодољиво подсећа на бољшевичко дезинформисање руског народа у време грађанског рата у Русији. У појединим периодима је црвена пропаганда тврдила да бољшевици и Троцки боре за цара против белог генерала Колчака(?!) .[10]

Такође, наступ Чуркина показује и да Шешељ има већи утицај у Русији него његова странка у Србији. Ово је интересантна (и неочекивана) чињеница у контексту постизборне српске сцене и неколико медијски експонираних посета државног врха Русији.

Коначно, прећуткивање Чуркинове критике показује и какав другосрбијански консензус (и цензура) влада у српским медијима данас.