Građani Srbije , koji su se od 1990. godine naovamo već više puta opekli na izborima, imali su dovoljno prilika da uvide kako su obećanja političara, zapravo,  obmane,  i da  su oni za političare zanimljivi samo kao glasačka mašina. Koja im je neophodna, ali koju veoma malo poštuju.

Ako su se ko zna koliko puta do sada gđa Merkel, g. Oland ili neki treći državnik njihovog ranga potrudili  da odvoje svoje dragoceno vreme i stignu na  međunarodna takmičenja kako bi bodrili vrhunske sportiste iz svojih zemalja, da li je postojao neki razlog da tako nešto  ne učini i predsednik naše Republike?

Kao adresa upada naveden je grad u Sibiru Samara sa tačnom ip. adresom koju ovde neću navoditi. To je klasično skretanje tačne lokacije sa koje je izvršen upad u moj sistem. Nemoguće je da je neko iz Sibira „hakerisao“ moj sistem a i zašto bi?

Ukoliko bi ovo bila ozbiljna škola za bavljenje politikom, obuku bi prvo morali da prođu preostali članovi Vukove stranke, pa i on sam, budući da ne mogu ni da sanjaju o dosezanju izbornog cenzusa.

Pragmatizam na lokalu pravda se na različite načine, ali preovladavanje takvog stava obesmislilo je i lokalnu politiku i lokalne izbore, dok su se u pojedinim gradovima počele da formiraju koalicije koje ne mogu da se opravdaju nikakvim političkim, programskim i misaonim akrobacijama.

Ovakva cenzura u srpskim medijima povodom Čurkinovog nastupa u SB UN 12. juna 2013. upućuje na nekoliko zaključaka. Ruska Federacija iskrenije brani ljudska prava srpskih državljana i Srba u Hagu od same Republike Srbije. 

Grad jeste osnivač tih institucija, ali one imaju svoje direktore, upravne odbore i svoje račune, pa bi onda više smisla imalo da oni odgovaraju za svoje finansije. Finansije, odnosno novac koga ima sve manje, u Srbiji se polako nameću kao glavna tema, a Đilas i Dinkić u javnosti uglavnom važe za ljude kojima su pare jedan od osnovnih motiva.

Predizbornu kampanju u Zemunu okarakterisalo je angažovanje lidera vladajućih i opozicionih stranaka, od Vučića, Dačića i Dinkića do Koštunice i Čede Jovanovića. Od plakata videli smo isključivo one sa kojih nas gleda Aleksandar Vučić.

Na svu sreću, današnji glasnici, kada donose neprijatne poruke, više ne “nose glavu u torbi” . I odavno se podrazumeva da “ ne treba ubijati glasnika što donosi lošu vest”, jer on nije kriv za nju, te je izvesno da ni g. Vestervele nije doživeo nikakve neprijatnosti u našem glavnom gradu.

Na svu sreću, još smo republika, tako da se kraljevih batina za sada ne moramo bojati, ali se svi moramo sa zebnjom zapitati šta nam to iza leđa sprema udružena srpska monarhističko-republikanska papazjanija, koja svakim sledećim potezom dokazuje da nije dostojna ni krune ni poverenja građana.