Dakle, dok se albanski prvaci međusobno takmiče u PODIZANjU lestvice svojih zahteva, srpska vlast (čitaj, Vučić), dobar deo opozicije i većina medija rade upravo suprotno – neprestano spuštaju ulog, smanjuju aspiracije i pogoršavaju ionako ne naročito povoljnu pregovaračku poziciju Srbije

Konačno – i najvažnije – nije li, možda, čitava drama sa „razgraničenjem“, „podelom“ itd. bio samo igrokaz za domaću javnost i SNS glasače, ne bi li lakše progutali ono što je od početka jedino i bilo u igri: potpisivanje traženog i po svemu sudeći olako obećanog „pravno obavezujućeg sporazuma“ sa Kosovom, u zamenu za konačno formiranje „zajednice/asocijacije srpskih opština“ u skladu sa ustavom i zakonima Kosova i planom Martija Ahtisarija?  

 Ukratko, činite što hoće ili ono što morate. Ali barem priznajte da to ne radite zbog naroda, zbog budućnosti i zbog dece – već zbog svog opstanka na vlasti.

„Kada će Skupština Srbije konačno raspravljati o Kosovu? Ima li relevantnijeg mesta za tu raspravu od ovog doma, uz svo poštovanje svih drugih mesta na kojima se tzv. unutrašnji dijalog vodi?“ Ovo pitanje koje sam u više navrata postavljao predsedniku-predsednici skupštine i vlade uporno ostaje bez odgovora.

Prošlonedeljno bombardovanje Sirije od strane združenih snaga SAD, Velike Britanije i Francuske najavljivano je kao Armagedon, „konačni obračun“ i  „sudnji dan“, a u svakom slučaju – kao definitivni početak Trećeg svetskog rata. A na kraju je ispalo tek nešto između petarde i prskalice.