Покидане маске (2) или – Зашто кажеш „подела“, а мислиш на трампу?!

Био је почетак јула 2012. Викенд. Николић је већ био председник, али влада још није била формирана – иако се већ могло наслутити у ком правцу се развијају ствари. Зазвонио је телефон без идентификације. Обично се не јављам на такве позиве, али овај пут сам направио изузетак. Са друге стране био је новопостављени „саветник председника Николића“ (убрзо ће и он  променити страну и прећи на функцију у влади), којег нисам лично познавао, а у јавности је углавном био познат по имену своје фотографске фирме.

Љубазно се представио, волео би да се упознамо и, како рече, само је „хтео да ми скрене пажњу на овај скандалозни догађај који се управо одиграо у Дубровнику“. Нисам одмах схватио на шта тачно и на који то скандал мисли. Испоставило се да мисли на „историјско“ руковање Бориса Тадића и Хашима Тачија на маргинама „Кроација самита“ који се тих дана одигравао у престоници хрватског туризма, помињао је, ако се не варам, „велеиздају“, „нож у леђа“ и Тачијеву крваву репутацију. И даље помало изненађен, захвалио сам му на позиву, а поводом конкретног Тадићевог руковања рекао – тога се добро сећам, а не би ме зачудило и ако је остало „службено“ забележено на неком месту – јесте, то је свакако за осуду. „Али, поштено говорећи, Тадић је сада само бивши председник и председник ДС. То што ради и говори тиче се само њега и, евентуално, његове странке. Него се ви пазите и постарајте око тога да ли ћете и шта ћете са Тачијем и сличнима радити и договарати, јер се то сада тиче и обавезује државу и читав народ.“       

Разуме се, и пре и после овог необичног позива имао сам разговора и на важније теме и са значајнијим политичким актерима. Али ми се овај – не само због своје бизарности – посебно урезао у сећање и евоцирам га јер ми се чини да нам, на неки начин, не због своје важности, већ више као неки симптом или делић слагалице може помоћи да разумемо шта се то овде и сада у вези са Косовом збива.   

До пре само шест година уопште није било тако „нормално“, једноставно и уобичајено да се шеф српске државе (па макар и бивши) сусреће са Хашимом Тачијем

Шта нам, дакле, говори овај, наоко, ситан фрагмент из историје српског политичког живота? Пре свега, подсећа нас на нешто што су данас готово сви већ заборавили – а то је да до пре само шест година уопште није било тако „нормално“, једноставно и уобичајено да се шеф српске државе (па макар и бивши) сусреће са Хашимом Тачијем. Уз веће или мање пропусте, и Коштуничина и Тадићева влада, са Вуком Јеремићем на челу министарства спољних послова, а на фону извештаја Дика Мартија (трговина органима и случај „жута кућа“), чврсто су се држале политике избегавања билатералних сусрета и изолације ОВК челника осумњичених за најтеже злочине – и у томе су имали прилично успеха. (Што је посебно нервирало америчку администрацију и Хилари Клинтон, која је, напокон, морала лично да разбија блокаду, сликајући се са Тачијем.)

Но, све је то пало у воду и од бојкота приштинских челника није остало ништа после доласка на власт СНС-а и након „тријумфалне“ Николићеве изјаве како ће се од сада „преговарати на највишем нивоу“

Но, све је то пало у воду и од бојкота приштинских челника није остало ништа после доласка на власт СНС-а и након „тријумфалне“ Николићеве изјаве како ће се од сада „преговарати на највишем нивоу“. Тако је, у општој еуфорији због смене мрских „жутих издајника“, највећем делу тзв. патриотске јавности промакао овај „ситан“ детаљ, који је већ сам по себи, и пре потписивања „Бриселског споразума“, као и ове најновије и практично  огољене капитулације, јасно наговештавао у ком правцу ће се под напредњацима развијати косовска прича.     

Али друга и још занимљивија ствар тиче се уочљиве нервозе и забринутости мог тадашњег саговорника (а он тешко да је тек тако, самоиницијативно звао, односно, без препоруке са једног или оба највиша места у ондашњој СНС хијерархији). У сваком случају, неће сигурно бити да га је толико забринуо и на позив мотивисао само праведан патриотски гнев због Тадићевог и Тачијевог куртоазног поздрава. Не. Тих дана су се завршавали преговори о формирању владе и шефови мог саговорника су били (не)оправдано забринути да би то Тадићево симболично руковање, као и разговор са тадашњим, у Дубровнику такође присутним, „замеником помоћника“ америчког државног секретара Филипом Гордоном, могао у последњи час преокренути исход договора и вратити ДС у игру. (А није искључено да се и сам Тадић томе надао.)

Хоћу рећи – и то је поента ове мале историјске реминисценције – косовска агенда и обећања у вези са њом били су кључна детерминанта приликом формирања и „ауторизације“ доласка на власт Српске напредне странке 2012. године

Хоћу рећи – и то је поента ове мале историјске реминисценције – косовска агенда и обећања у вези са њом били су кључна детерминанта приликом формирања и „ауторизације“ доласка на власт Српске напредне странке 2012. године. А ако ми кажете да је пресудна била „воља бирача“, онда се морамо заједно подсетити да је, заправо, дотадашња владајућа већина (ДС, СПС, УРС) на мајским изборима 2012. – веровали или не – освојила чак десетак посланика више него што су имали четири године раније, када су формирали владу. Да, Николић би био председник, али отприлике са утицајем сличним Милану Милутиновићу – или самом себи, из последњих година мандата. (Додуше, треба рећи да је под снажним упливом истог тог страног фактора прављена и влада ДС-СПС из 2008. али изгледа да њени архитекти нису били баш најзадовољнији својим делом, па су убрзо потражили нове, ентузијастичније, уценама и корупцији подложније извођаче.)   

У том светлу треба гледати све што се по питању Косова дешавало  последњих година – од потписивања „Бриселског споразума“, па до актуелне, недостојне лицитације око тога да ли на Косову имамо „ништа“ или „нешто“. И да ли је то „нешто“ довољно да би се искамчила каква „корекција границе“ (односно, трампа нашег за наше), коју би власт онда представила као „поделу“, велики успех и, такорећи, победу – с обзиром да, је ли, сада „немамо ништа“.

Сва режимска пропаганда и сви политички напори нису усмерени на то да се побољша или ојача наша преговарачка позиција према споља – према међународним факторима и косовским Албанцима – већ искључиво према унутра, према домаћој јавности и сопственом бирачком телу

Суштина је да је сва режимска пропаганда и сви политички напори нису усмерени на то да се побољша или ојача наша преговарачка позиција према споља – према међународним факторима и косовским Албанцима – већ искључиво према унутра, према домаћој јавности и сопственом бирачком телу. Које се, управо у складу са давнашњим препорукама западних спин мајстора, интензивно убеђује да су „Косово изгубили други“ (Милошевић, Коштуница, Јеремић, Тадић...), те да Вучић сада само „херојски“ спашава оно што се спастити може. А што ће, на крају баладе, бити или поменута „корекција границе“ (на пример, Прешево за, Лепосавић), или, вероватније, тобоже, коначно „изборена“ и „ојачана“ Заједница српских општина – односно стари и од стране Србије док је још колико-толико личила на државу резолутно одбијени „Ахтисаријев план“ о правима српске националне мањине на независном „Косову“.  

Отуда све ово пренемагање, вештачка драма и глумљено политичко „лудило“. Вучић је, наиме, доста дуго после олако потписаног Бриселског споразума под различитим изговорима (избори, „некооперативни“ Тома, јака националистичка опозиција, црква, руски фактор...) одлагао да испоручи следећу и, по свему судећи, давно обећану ствар – „правно обавезујући споразум“ и столицу за „Косово“ у УН. И сада су му рокови исцурели.      

Али, ево, хајде чак и да претпоставимо да тог обећања-договора није било. Да је Бриселски споразум потписан у „доброј вери“ и да њиме није, заправо, враћано и отплаћивано за ону бриселску поподневну честитку Николићу и подршку приликом формирања СНС владе 2012. године. Да наши тзв. „преговарачи“ нису свих ових година шетали тамо-амо између Београда и Брисела само ради симулације и производње утиска како се „жестоко боре“ и „тврдо преговарају“. Претпоставимо, дакле, да нису никакви „колаборанти“ и „издајници“, већ да су их само „преварили мангупи“.

"Вечерас се успоставља Заједница српских општина", објавио је Вучић на Твитеру 25. августа 2015. године

Но, све и да је тако – зар вам се не чини да је страшно да државу воде људи који су толико некомпетентни и који су могли да праве тако глупе и неповољне споразуме? И да Бриселским споразумом, једним потезом пера, предају главни српски преговарачки адут и дословно за ништа препусте Приштини оперативну контролу над севером КиМ – која није била изгубљена ни у најтежим тренуцима 1999. 2004. 2008. или 2011. године. Искрено, ја не верујем да је могуће бити баш толико глуп. Поготово што видимо да су врло способни и интелигентни када треба правити дилове за себе и користити све расположиве – дозвољене и недозвољене – ресурсе зарад свог останка на власти.

Дакле, или су најстрашније неспособни, или су у најстрашнијем дилу. Ја, као што рекох, верујем да је у питању ово друго – али не искључујем сасвим ни теоретску могућност да се ради о оном првом. (Или неком „миксу“ једног и другог.) Али, у сваком случају, не заслужују да буду на челу државе. Штавише, сваки дан њиховог (односно, Његовог) опстанка на том месту не само да наноси непроцењиву и ненадокнадиву штету државним, националним и економским интересима – него је и наша колективна, национална срамота.

Видети још: 

(народни посланик и уредник НСПМ)