I nema te pozicije, privilegije ili vlasti, centralne ili (beo)gradske, koja bi smela biti vredna rizika od krvi na rukama. Na mesec dana od izbora za Skupštinu grada Beograda možda na to nije zgoreg podsetiti. A daj bože da se to podsećanje ispostavi kao suvišno i nepotrebno. Ali, nažalost – slušajući šta iz se iz SNS-a i usta Aleksandra Vučića svaki dan čuje na račun opozicije i trenutno glavnih političkih protivnika – sve mi se čini i sve ukazuje da to podsećanje neće biti suvišno, a ni upozorenje poslušano.

Očigledno je da u ovom trenutku vlast zaista „može šta hoće“. Ali nije sasvim izvesno da li će moći i dokle hoće. Zapravo, ono što u svemu ovome najviše iritira jeste elementarno vređanje inteligencije i jedna sveopšta tabloidizacija i infantilizacija – da ne kažemo, „kimdžongunizacija“ – političkog života

U dosadašnjem toku ovog tzv. „dijaloga o Kosovu“  najneumesnija, najlicemernija i ubedljivo najogavnija jeste tendencija da se svi oni koji nisu apriori ubeđeni u potrebu brze i totalne kapitulacije automatski sumnjiče da „pozivaju na rat i krvoproliće“. 

Gde je Vidovdan, tu je negde uvek i priča o herojstvu, žrtvi i izdaji. Knjige kažu da je Vuk Branković, po svoj prilici, neopravdano optužen za izdaju u Kosovskoj bici. Nažalost, u ovoj aktuelnoj borbi za Kosovo takva greška teško da se može potkrasti. 

I šta posle svega treba da misle obični građani, ili, na primer,ti bezbrojni „strani investitori“ koji, navodno, hrle da ulažu u Srbiju –  zemlju u kojoj svako malo neko priprema državni udar i/ili atentat na premijera? Ili, pak, u kojoj premijer lično (ili neko u njegovo ime) režira „atentate“ radi preuzimanja institucija i postizanja nekih političkih ciljeva.