U tom ekspozeu (tadašnji) mandatar je ponosno najavio „dovršetak privatizacije“ i rasprodaju svega što još nije bilo prodato – od Telekoma i EPS-a, do RTB Bor, preostalih banaka, banja, osiguranja, Lutrije, Aerodroma...  Dakle, dobro je što taj deo obećanja nije ispunio. I treba se nadati da neće uspeti baš sve da ispuni ni ovoga puta

Bespuće u koje nas slepi vođa sve bešnje zavodi, delom iz ličnog interesa, delom iz konvertitskog inata, delom iz kukavičluka, a delom iz svoje nesposobnosti.

 Tako je, skoro pa slučajno i nehotice, pukla odnosno razotkrivena najveća tajna vučićevske Srbije – veća čak i od one čime se to bave premijerov brat i kumovi. A to je tajna da samo široko i principijelno ujedinjena opozicija ima neke šanse. 

 A za to, barem ovaj put, nije kriv nikakav „spoljni“ ili „unutrašnji“ neprijatelj (što naravno ne znači da to neće iskoristiti), već pre svega onaj ko je iz ličnog hira ili straha za rezultat na pokrajini i lokalu, ove besmislene parlamentarne izbore bespotrebno raspisao, a onda još na njima pokušao da krade, ne bi li mu ionako zagarantovana pobeda bila što „apsolutnija“.

 Zato je, pored svega ostalog, Vučićeva politika toliko opasna i fatalna, ne samo po potezima koje vuče, nego i po atmosferi beznađa, bespomoćnosti i apatije koju širi. Ona ubija svaku nadu i volju za otporom – i sugeriše da nema druge alternative sem mirenja sa neokolonijalnim ropstvom.