Величанствено ништа или зашто кажеш „разграничење“, а мислиш на Ахтисаријев план

Већ је било речи о томе како актуелна власт на унутрашњем плану изгледа као савршена машина која меље све пред собом, а, истовремено, у међународној арени делује потпуно невешто, трапаво, сметено и пометено. Што и не треба превише да чуди, с обзиром на то да је унутрашња политичка сцена, избори, проценти и рејтинзи оно што режим (читај, Александра Вучића) заправо једино занима – упркос непрестаном зарицању како му управо то није ни на крај памети, већ само „будућност наше деце“ и добробит Србије.

Вучић, наиме, можда намерно умањује и у лошем светлу представља српске ионако не нарочито сјајне позиције на Косову и Метохији да би све што у међувремену добије могао представити као „победу“

Не постоји политички и психолошки разумно објашњење за овакве изјаве првог човека државе и његових трбухозбораца. Односно, ја видим само једно. Вучић, наиме, можда намерно умањује и у лошем светлу представља српске ионако не нарочито сјајне позиције на Косову и Метохији да би све што у међувремену добије могао представити као „победу“. А пошто се, изгледа, у званичним и незваничним контактима које је у међувремену имао уверио да неће добити скоро ништа, онда му не преостаје друго него да  реално стање описује још црњим него што јесте како би то „скоро ништа“ које добије деловало као успех, или макар као нешто што личи на „частан компромис“.

Поготово је комичан покушај да се садашња опозиција на неки начин окриви за евентуални крах Вучић-Тачијеве иницијативе о „разграничењу“. Замислите ту „моћну“ опозицију, која политички и материјално једва саставља крај са крајем, како једној Ангели Меркел или осталим светским лидерима намеће свој став. Па, ваљда би се, да имају икаквог утицаја, најпре изборили да ти светски фактори мало обрате пажњу на стање демократије, медија и положај опозиције у Србији – као и да пред сваке изборе Вучићу и СНС-у не пружају јавну подршку?!

 Гле чуда, у обе кључне ситуације, које су, фактички, на терену, промениле однос снага – повлачење са Косова наше војске и полиције 1999. као и фактичко повлачење државе са севера КиМ 2013. а што је запечаћено Кумановским и Бриселским споразумом – актери са српске стране су били мање-више исти.

Српска опозиција можда може бити крива за много тога – поред осталог, и за то што је, директно или индиректно, својим пропустима, чињењем и нечињењем допринела доласку на власт актуелне гарнитуре. Али за ситуацију са Косовом и на Косову заиста тешко да може бити озбиљно окривљена. Јер, гле чуда, у обе кључне ситуације, које су, фактички, на терену, промениле однос снага – повлачење са Косова наше војске и полиције 1999. као и фактичко повлачење државе са севера КиМ 2013. а што је запечаћено Кумановским и Бриселским споразумом – актери са српске стране су били мање-више исти. И ту тадашња и садашња опозиција, све и да је хтела, није имала практично никаквог утицаја.

Не улазећи у разлоге и оправданост оба та, искрено говорећи, у великој мери „капитулантска“ потписа и чина (при чему је онај из 1999. оправданији макар утолико што је потписан под бомбама и претњом даље девастације земље, као и што је након њега остала Резолуција 1244 Савета безбедности УН и барем формална гаранција територијалног интегритета), поента је да су оба документа којима се Косово и Метохија фактички извлачи из државног корпуса Републике Србије потписале, назови, „патриотске“ владе СПС-СРС-ЈУЛ-а, односно СНС-СПС, у којима опозициони „издајници“ нису имали никаквог учешћа. (На страну што се можемо сложити да 2008. нису адекватно реаговали у тренутку проглашења косовске независности.)

СПЦ се све време према власти држала више него помирљиво и конструктивно – али очигледно преко неких ствари и решења у вези са Косовом није могла прећи

Но, колико год у једну руку били смешни, ови режимски покушаји да се опозиција унапред окриви чак и за, претпостављени, неповољан исход косовских преговора много говоре о природи актуелне власти и њеној спремности да за своје грешке и неуспехе оптужи све и сваког. Од нејаке опозиције, па до СПЦ која се све време према власти држала више него помирљиво и конструктивно – али очигледно преко неких ствари и решења у вези са Косовом није могла прећи.

На крају, мора се рећи да Александар Вучић и његови пропагандисти у једној ствари ипак имају право. Његову идеју о „разграничењу са Албанцима“ (на страну што је нејасна, неуставна и недомишљена) заиста су напали како они који је сматрају нејасном, неуставном, штетном и недомишљеном са становишта интереса државе Србије, тако и они којима је на првом месту брига за „територијални интегритет Косова“, односно, који не би „Србији да дају“ ни метар територије „независног Косова“ (а има и таквих у Србији, нажалост). Ту је, дакле, председник у праву. Али није у праву када ове две групације намерно меша и трпа у исти кош, иако је разлика међу њима јасна и више него очигледна.

А поготово није у праву (али ту већ није у питању грешка, већ нешто много горе) када је током читавог тзв. „унутрашњег дијалога о Косову“ непрестано медијски форсирао управо ове друге актере и ставове – од Чеде Јовановића до разних НВО – не би ли његова сопствена позиција (која, заправо, такође укључује признање косовске независности и мирење са косовским чланством у УН) изгледала некако „патриотскија“ и прихватљивија.

Коначно – и најважније – није ли, можда, читава драма са „разграничењем“, „поделом“ итд. био само игроказ за домаћу јавност и СНС гласаче, не би ли лакше прогутали оно што је од почетка једино и било у игри: потписивање траженог и по свему судећи олако обећаног „правно обавезујућег споразума“ са Косовом, у замену за коначно формирање „заједнице/асоцијације српских општина“ у складу са уставом и законима Косова и планом Мартија Ахтисарија? Није ли управо то оно „скоро ништа“ на које Александар Вучић убрзано припрема српску јавност, спремајући се да, заједно са Марком Ђурићем, прогласи још једну („величанствену“) дипломатску победу.   

(народни посланик и уредник НСПМ)