Замрзнути конфликт, златно доба и олако обећана брзина

 Много се тога издешавало од мог последњег текста. Толико да напросто не знам чиме пре да се позабавим. Али држаћу се интерпретативног начела које се, нажалост, безброј пута потврдило током свих ових година и којим се углавном руководим у овим текстовима.

Увек се, наиме, ради о Косову, економској експлоатацији и геополитичкој доминацији. Углавном тим редом. Мада се редослед понекад и преокрене. 

Александар Вучић је, слично као и његови непосредни претходници, од доласка на власт покушавао да важност косовског питања максимално минимализује и багателише. Причао је о БДП-у, суфициту, инвестицијама, процентима раста и запослености. Мантрао о „Србији будућности“, која гледа напред, не осврће се на прошлост и не слави поразе. Реално говорећи, у највећем делу, његова политика – или бар реторика – највише је подсећала  на Чедомира Јовановића, или неког од интелектуалаца из тог „другосрбијанског“ и ЛДП-овског круга. И у исто време, што је уметност и алхемија посебне врсте, успевао је да за њега и његову странку ентузијастично и масовно гласају стотине хиљада – па и милиони – оних за које је поменути Чеда оличење „издаје“ и петооктобарског, „досистичког“ зла.   

Почео да о Косову прича непрестано, форсирајући расплет за који он и његови екс-радикалски саборци, до пре пар година, не би имали другу реч осим – (ВЕЛЕ)ИЗДАЈА!    

Али, ма колико се трудио да косовску тему гурне под тепих, она је увек изнова искакала и претила да засени председникове графиконе и тираде о „златном добу“ и бољем животу који само што није. А онда је – да ли под притиском неких рокова и датих обећања, или због процене да му се тако исплати – Вучић нагло преокренуо игру. И почео да о Косову прича непрестано, форсирајући расплет за који он и његови екс-радикалски саборци, до пре пар година, не би имали другу реч осим – (ВЕЛЕ)ИЗДАЈА!         

У том погледу, можда је најкарактеристичније излагање на последњој седници главног одбора СНС, која је председнику очигледно била веома важна. (Толико важна да су посланици из редова владајуће странке листом напустили скупштинску салу током дебате о стављању ван снаге закона о умањењу пензија да би присуствовали састанку – тако да је у једном тренутку остао дословно само један посланик СНС-а.)

Иако је, по обичају, говорио о свему и свачему (укључујући и неодређене претње неидентификованим „мангупима“ из сопствених редова), наважније поруке су се ипак тицале Косова. И биле прилично изненађујуће, чак и за Вучићеве стандарде и златно правило кризног политичког маркетинга (којег се очигледно придржава) да јавност увек треба држати под тензијом, у психози ванредног стања и „очекивати неочекивано“.

 „Сад вам кажем, ми смо доживели пораз! Та моја политика да Србија доста тога сачува на Косову је доживела пораз“, рекао је он.

Вучић је страначким колегама рекао да се током пет година преговора о Косову суочавао са највећим притисцима. “А када смо покушали нешто да добијемо, све смо изгубили и испустили захваљујући сопственој неодговорности”, истакао је. И закључио: „Срби воле да изгубе све. Више воле да плачу над нечим што остане далеко него да имају нешто у рукама”. И додао да је добила "Србија плакања, а не Србија која побеђује".

Разуме се, није пропустио да поентира како су се у том истом колу одговрних за овај пораз нашли „Соња Бисерко, Сава Јањић и Рада Трајковић, као и они који су, тобоже, највећи националисти.“  

Дословно сваки овде изречена став представља неистину, полуистину или тенденциозну лаж – и сваки служи само једном циљу. Да у свести грађана Србије, а посебно у његовом сопственом бирачком телу, максимално снизи ниво очекивања и припреми их за то да и најнеповољнији расплет прихвате као „неминовност“, па чак и као „успех“ Вучићеве премудре политике, која, ето, успева да извуче максимум из готово немогуће ситуације – за коју су, разуме се, одговорни сви други.

Дословно сваки овде изречена став представља неистину, полуистину или тенденциозну лаж – и сваки служи само једном циљу. Да у свести грађана Србије, а посебно у његовом сопственом бирачком телу, максимално снизи ниво очекивања и припреми их за то да и најнеповољнији расплет прихвате као „неминовност“, па чак и као „успех“ Вучићеве премудре политике, која, ето, успева да извуче максимум из готово немогуће ситуације – за коју су, разуме се, одговорни сви други. Тако се и ово обраћање члановима напредњачког  главног одбора, слично као и чувени (данима најављиван као „историјски“) говор у Северној Митровици, или она честа и неумесна инсистирања на томе како, тобоже, „ми на Косову немамо ништа“, и да, генерално, ништа не можемо и ништа не умемо (сем да „наричемо и плачемо“ над својим поразима) савршено уклапа у дуги низ Вучићевих изјава и гестова срачунатих на систематско сејање дефетизма и имплементације трајног осећаја безнађа и аутоколонијалне свести у национално ткиво.

А онда, као гром из ведрог неба – и, наизглед, као својеврсна потврда председникових дефетистичких и у сваком аспекту проблематичних речи – уследило је Тачијево тријумфално викенд крстарење по Газиводама и севером КиМ. На шта је српска политика, већ по обичају, реаговала шизофрено – драматичном најавом „подизања највишег нивоа борбене готовости“, с једне, и патетичним, миротворачким апелом („преклињањем“) Александра Вучића Србима са севера да „остану мирни“ и да се повуку са барикада, с друге стране. (При чему извори са лица места кажу да никаквог нарочитог „узнемирења“ међу Србима није ни било.)

Оно што можда више него ишта побуђује сумњу у мотиве официјелне српске политике (читај, Вучића)  у овој ствари – па и додатно потхрањује сумње у могућу заједничку режију, односно ко-ауторство читавог догађаја – јесте чињеница да су и Вучић и Марко Ђурић (дакле, два главна актера српске „косовске политике“) истога дана пожурили да суботњи инцидент повежу и узму као крунски доказ  „неодрживости политике тзв. „замрзнутог конфликта“.

Заправо, стиче се утисак да председник и његов најближи сарадник много мање хају за Тачијеве провокације (не улазећи сад у то да ли су спонтане или уговорене), него им је најважније да и ту ствар („ето, видите шта нам раде – морамо се под хитно разграничити“) употребе као аргумент против заговорника „замрзнутог конфликта“, односно својих унутрашњих политичких противника. Па и против сопственог јавног мњења које, очигледно, не дели председников ентузијазам и – чак и када гласа за Вучића – није превише склоно да подржи његову „олако обећану брзину“ у расплитању косовског чвора.

Просто је невероватно колико труда, енергије и манипулације председник Србије улаже у то да по сваку цену неутралише и елиминише „замрзнути конфликт“ као легитимну и, у тренутним околностима, вероватно „најмање лошу“ опцију решавања косовског проблема. (При чему то, заправо, и није никакав „замрзнути конфликт“, већ само одбијање вештачких, унапред зацртаних – или обећаних – рокова и ултиматума.)

Просто је невероватно колико труда, енергије и манипулације председник Србије улаже у то да по сваку цену неутралише и елиминише „замрзнути конфликт“ као легитимну и, у тренутним околностима, вероватно „најмање лошу“ опцију решавања косовског проблема. (При чему то, заправо, и није никакав „замрзнути конфликт“, већ само одбијање вештачких, унапред зацртаних – или обећаних – рокова и ултиматума.)  Ако му се Јевреји и Израел чине непримерени за поређење, ако му је Кина предалека, а Лазарев завет превелики  – ето му Кипра, или, још ближе, Грчке и Македоније, као примера да увек има неке алтернативе и да се комбинација стрпљења и чврстине на крају обично исплати.   

(народни посланик и уредник НСПМ)