Из архиве НСПМ - Јесен патријарха Павла

„Срела сам га код Београђанке. Било је то негде у другој половини деведесетих, после студентских демонстрација. Излазио је из аутобуса. Знаш ме. Из атеистичке сам породице. Не идем у цркву. Не славим славу. Али сам, видевши га онако ситног, са оном огромном торбом, усред гомиле, добила неодољиву жељу да му приђем, пољубим га у руку и кажем 'благослови, оче'! Само су ме стид и смотаност на тренутак зауставили у том науму, а већ у следећем часу он се изгубио у београдској гужви. Али ћу тај тренутак памтити цео живот.“ Мислим да ова аутентична прича једне моје другарице, више говори о патријарху Павлу и односу народа према њему него стотине страна озбиљних студија и текстова.

Не рачунајући неколико срамних, али готово безначајних изузетака, Србија и Срби су се достојно опростили од свог патријарха, којег су волели, иако га углавном нису разумели. Крај његовог одра сви су некако постали бољи него што јесу. И грађани који су сатима стрпљиво чекали у километарским редовима да би му одали пошту. И програм националне телевизије који годинама уназад није био бољи, квалитетнији и занимљивији. И црквени великодостојници и окупљени политичари из свих садашњих и бивших „српских земаља“. Све „екселенције“ и „еминенције“. И са самртног одра, баш као и за живота, Павле је напросто зрачио светошћу и добротом и ту доброту некако заразно преносио на све око себе. И достојне и недостојне.

На пријем код Павла, његов благослов, утешну реч и савет могли су подједнако рачунати и осуђеници на смрт, интелектуалци, домаћи политичари и страни представници и посредници – при чему није увек било јасно ко је од њих већа штеточина, лупеж и криминалац.  

Био је мученик већ самим тим што је био духовни пастир у ово тешко време овом и оваквом народу. Био је жртва и подвижник, већ стога што нас, све скупа, користољубиве политичаре, свадљиве владике и безбожни народ, није препустио самима себи и повукао се негде у манастирску и испосничку тишину

Био је мученик већ самим тим што је био духовни пастир у ово тешко време овом и оваквом народу. Био је жртва и подвижник, већ стога што нас, све скупа, користољубиве политичаре, свадљиве владике и безбожни народ, није препустио самима себи и повукао се негде у манастирску и испосничку тишину која му је највише одговарала и за којом је чезнуо. Био је велики јер је у времену свеопштег распадања и расцепа успео да зацели вишедеценијски „амерички“ раскол унутар СПЦ и практично неутралише пројект „Црногорске православне цркве“. Стиче се утисак да су његова доброта, побожност, благост и стрпљење били у стању да смекшају и најледеније срце. Пред крај Павлове владавине, односно његовог служења на српском патријаршијском престолу, појавили су се наговештаји да би чак и „македонски“ раскол могао бити успешно превазиђен.

Био је то ваљда једини човек који је могао да помири две љуто завађене Србије и да ублажи теолошке, политичке и личне разлике и размирице унутар архијерејског сабора. Без њега ће осетљиви црквени организам бити на великом искушењу, изложен центрифугалним силама по свим линијама и шавовима. Позиција и опозиција. Жути и плави. Босанци и Србијанци. Про-грчка и про-руска струја. Модернисти и конзервативци. Екуменисти и зилоти. Јустиновци и остали. Присталице отворених и затворених двери... Будућем патријарху неће бити нимало лако да све то мало затегне, а да се при том ништа не поломи.

Павле је у очима народа био оличење божјег човека и свеца. Понекад се чинило да је он и једини прави верник и хришћанин у свом Синоду, а можда и у читавом свом народу.

Павле је у очима народа био оличење божјег човека и свеца. Понекад се чинило да је он и једини прави верник и хришћанин у свом Синоду, а можда и у читавом свом народу. Некако нам се чинило да колико год сви грешили, гложили се и лудовали, увек је ту негде Павле да спречи оно најгоре. Да измоли, спасе, опрости и помири. Данашњи Срби и Српкиње слабо читају и школску лектиру, а камоли житија светих или теолошке списе Николаја Велимировића. Павле је за њих био живи симбол оног најбољег у хришћанству и оног најбољег – а већ увелико загубљеног – у њима самима.

Павле је био изузетак. Пример аутентичне егзистенције и духовности у мору баналности, површности и симулакрума који творе наш такозвани „модерни свет“ и живот. И са сваким даном његовог продуженог боловања то као да је бивало све јасније. Тихо одлазећи Павле постајао је све већи, управо у мери у којој се све око њега смањивало, бледело, компромитовало и профанисало.    

Тихо одлазећи Павле постајао је све већи, управо у мери у којој се све око њега смањивало, бледело, компромитовало и профанисало

Немојмо се заваравати. Оволики одзив и оволика туга која се излила по улицама Београда и скоро свих српских домова нипошто није само жал због одласка једног часног, моралног и побожног човека. То је био и спонтани, полусвесни вапај бића овог народа због губитка ослонца и последњег неприкосновеног националног ауторитета усред историјске стихије. И израз стрепње да, у времену које долази, црква можда тај ослонац и ауторитет више неће бити. Као и свести да држава то већ одавно није.     

Било би погубно уколико би црквени врх покушао да пригуши овај спонтани „павловски“ покрет, баш као што би било јалово уколико би покушали да на том таласу превише јашу. Његови наследници на трону Светог Саве не треба да буду превише оптерећени Павлом. А још мање да се труде да га достигну и престигну. Да се послужим једном, наизглед, неприличном метафором: у црквеном, моралном и људском смислу, патријарх Павле је био Пеле, Пушкаш, Џајић, Марадона и Роналдињо у једној особи. Не треба ни да покушавају да се са њим мере. Биће више него довољно само ако га не изневере и ако га буду колико-толико достојни. А ни то, рекосмо, неће бити лако.

Први знак те достојности и преовлађујуће нормалности међу српским архијерејима биће неодустајање од „апостолског“ избора новог патријарха. Наравно да се, у принципу, избор може вршити – као што се широм православног света и врши – на разне начине. Али начин на који је пре деветнаест година између два друга апсолутна фаворита изабран патријарх Павле  истовремено обећава и обавезује. У сваком случају, ако је тако могао бити изабран он – могу, вала, и они. Ако се, вољом жреба, могло догодити да не буде изабран Павле, тим пре неће пасти небеса уколико не буду изабрани баш ОНИ. А и независно од тога, уопште није лоше да изабрани знају да постоји граница преко које више нису пресудни ни њихови лични квалитети, ни лобирање, ни трговина, ни политички утицаји. И да изнад свега тога постоји и нека виша сила – Судбина, Срећни Случај или Свети Дух – којој, у крајњој инстанци, дугују што су се нашли ту где јесу.

Ко год буде изабран на тај апостолски начин примиће на плећа тешко бреме са-одговорности за судбину прилично разједињене цркве, увелико дезоријентисане нације и тотално разваљене државе. И заслуживаће наше поштовање. Али душа и срце овог народа ће још дуго – можда и занавек – остати везани за ону малену хумку раковичког манастира.

(Текст објављен 23.11.2009)