Ipak, neuporedivo najveći teret ove promene iznela je SPC u Crnoj Gori.  Pre svega, mitropolit Amfilohije lično (koga njegovi saradnici od milja zovu „Đedo“), kao i vladika Joanikije, njihovo sveštenstvo i monaštvo, u zajedništvu sa narodom

I baš zato svi oni koji su ISTINSKI za promenu vlasti u Crnoj Gori (a naročito Srbi – kako oni iz Srbije, tako i iz Crne Gore), ne bi smeli da mu nekom nepromišljenom izjavom, gestom ili činom u tome pođu na ruku.  

Kada gotovo prepolovite cenzus i opet ga ne pređe niko od kakave-takve opozicije, to onda više nije – ili nije samo – problem te opozicije, nego i simptom uveliko urušenog političkog sistema. Vučić to, naravno, veoma dobro zna, iako to, razume se, nikada neće priznati

Vučić naizgled kao da je prebrinuo sve svoje neposredne brige. Ostaje mu još „samo“ problem izlaznosti, odnosno očigledno nepostojanje bilo kakvog izbornog entuzijazma u društvu i niska izborna motivacija kod velikog dela građana, koje sada treba nekako ubediti da je (ponovo!) reč o „sudbinskim“ izborima, na kojima će trčati „svi protiv jednog“. Iako, pošteno, govoreći, na njima protiv NjEGA neće trčati bukvalno niko

Smatram da je neophodno i celishodno dati određeni tajm aut društvu u celini da se koliko-toliko vrati u normalne tokove, uključujući tu i politički život odnosno političke i izborne aktivnosti