Евроносталгија уместо евроентузијазма и евроскептицизма

Од свих питања изгледа да је најтеже одговарати на она која постављамо сами себи. Хегел је, да се подсетимо, говорио о непремостивим тешкоћама мишљења из чиста мира а ово што сада чиним спада у управо такав покушај. Једно од оних питања које заокупља пажњу свакога ко је бар мало заинтересован за јавну ствар, за судбину народа чији је припадник и судбину државе чији је поданик, јесте и оно које се тиче тога какав би однос требало да заузму Срби и Србија према Европској унији данас.

Полазећи од свега онога што је обележило однос Европске уније према Србима и Србији на прелому миленијума, у завршној деценији 20. и првој деценији 21. века, а што се у најкраћем може окарактерисати као прекоран и кажњенички однос – резервисаност великог броја Срба, а тиме и Србије према Европској унији готово би се мога оквалификовати као природна и та резервисаност најмање показује постојање самопоштовања код Срба и Србије упркос свим притисцима, понижењима, „охрабрењима“ и насиљу над њима. У таквој атмосфери, крајње узаврелој, где – како се то често наводи – емоција надвладава мишљење (као да је то могуће одвојити) у којој доминира манихејска подела на евроскептике на једној и евроентузијасте на другој страни, чини се да би према европској идеји требало заузети евроносталгични став, што заправо и чини мој одговор с почетка овог текста, а став о евроносталгичном односу Срба и Србије према Европи и као идеји и као државној заједници кључни вредносни и практични принцип.

Истицање евроносталгичности као носећег принципа у креирању односа према Европи представља главни разлог мога самооглашавања о овој важној како политичкој, тако и државној теми. Још само реч-две о томе, мада мислим да је јасно шта подразумевам под евроносталгичним односом према Европи. Евроносталгични модел односа. Евроносталгично опредељење представља сећање на ону и онакву Европу у којој су Срби као народ и Србија као једна од држава у недавној прошлости стварали, креирали, делили и бранили – уз немале жртве – европске вредности. То је оно доба – оквирно речено – које је захватало прелаз из 19. у 20. век. Коначно, овде ваља поставити и питање шта су то други у Европи учинили што би их квалификовало за изражавање европског духа више од српског народа?

Да Србе можда нису за европски пројекат дисквалификовали њихови ослободилачки ратови с почетка 20. века, антифашистичка и антинацистичка борба средином тог истог века, или можда одбрана достојанства и права на своју државу, на своју самобитност, што је једновремено значило отпор агресивном глобализму на крају 20. века? Ако су ти подухвати Срба кроз цео 20. век, уз подношење стравичних жртава у тим подухватима, препрека за Европу, онда то није она Европа коју Срби препознају као свој оквир – као део себе, и које се радо сећају – у једну реч то није Европа равноправности и практичне слободе, Европа која негује разлике, језичке, културне и друге и при томе даје једнаке шансе у оквиру сразмерних могућности.

За случај да се не ради о Европи чије смо кључне одреднице управо навели, онда је свакако реч о епохалном неспоразуму у коме Срби не морају бити ти који ће пресуђивати, али они никако не би смели изостати када се о њиховом европском статусу буде одлучивало у мери у којој се то буде тицало српске националне и државне будућности. Ово утолико пре што постоји основана бојазан да се реална српска државност изражена кроз Србију и Српску данас угради у доста нејасан европски државни пројекат неутемељен на једнакости интереса и права, што би при евентуалном распаду европске државе, што никако не треба искључити из одговорног разматрања при доношењу таквих судбинских одлука, узроковало да Срби имају проблем са поновним дефинисањем и образовањем своје државе. Идеја да би Срби у оквиру европске државности били сви у једној држави лепо звучи, али та идеја носи огромне ризике, а један од њих смо управо навели. Прича о врапцу и голубу за овај случај више је од приче.