Заштита злочинаца од незаштићених породица жртава

Након што је недавно Тужилаштво Србије за ратне злочине затражило расписивање међународне потернице за муслиманским ратним лидерима у Сребреници Насером Орићем и Хакијом Мехољићем због ратних злочина над Србима на подручју Сребренице и Братунца, на кратко су се узбуркале страсти међу политичарима с обе стране Дрине, али је све убрзо утихнуло. Српски политичари, како у Београду, тако и у Бањалуци, утркивали су се неколико дана у изјавама како је дошло време да Орић буде кривично гоњен, да би им њихове бошњачке колеге у Сарајеву узвратиле приредбом у част Орића и Мехољића са поруком да их никад изручити неће Србији.

Бошњачки лидери Бакир Изетбеговић, Златко Лагумџија и Фахрудин Радончић су, такође, саопштили да они тобоже немају ништа против да се Орић, Мехољић и остали процесуирају у Суду и Тужилаштву БиХ, али – с обзиром на то како су своје „јунаке“ примили, те имајући у виду „брзину“ којом Тужилаштво БиХ истражује ратне злочине над Србима – Орић и Мехољић могу бити сасвим мирни.

Насер Орић и Хакија Мехољић

Наиме, из дописа који је руководилац Посебног одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине Ибро Булић упутио 20. јануара ове године Радојки Филиповић, председници Организације породица погинулих бораца и несталих цивила РС у Братунцу, може се закључити да се то тужилаштво понајвише трудило да одуговлачи са кажњавањем починилаца злочина над Србима у Подрињу.

Фахрудин Радончић и Златко Лагумџија

Булић наводи да његови тужиоци раде на укупно шест предмета (четири води тужилац Џевад Муратбеговић, а по један тужиоци Дика Омеровић и Мирослав Јањић), од којих три треба да буду завршена до краја 2015. године, а преостала три до 2023. године, што су рокови  дефинисани Државном стратегијом за рад на предметима ратних злочина у БиХ која је изгласана пре неколико година у Парламентарној скупштини БиХ.

Булић не наводи докле се стигло у истрази у поменутим предметима, јер је то „у интересу истраге“, као што не објашњава ни зашто је потребно 8-9 година за окончање истрага. Наиме, ових дана навршило се осам година од како је МУП Републике Српске поднео обједињени извештај против већег броја припадника Армије РБиХ (међу њима је и Орић) којима се стављају на терет ратни злочини над Србима у Подрињу: 636 особа српске националности, међу којима је 101 жена, 15 деце и 97 старих особа.

Од осумњичених лица из тог извештаја, до данас је само један осуђен. Реч је о Веизу Бијелићу, стражару у логору „Штала“ који је држала ТО РБиХ у Церској код Зворника, осуђеном за силовање једне Српкиње. Бијелићев подређени Ферид Хоџић, поратни кантонални министар у Тузли, убрзо је ослобођен и – то је све од Тужилаштва БиХ.

Посебно је интересантно што је тај велики предмет до сада променио више тужилаца, при чему је најдуже био код тужитељке Сање Јукић – до пре само неколико месеци. А онда је за цео предмет задужен нови тужилац у Тужилаштву БиХ: тужилац Мирослав Јањић добио је овај предмет пре нешто више од месец дана, малтене чим је примљен на свој нови посао. То, наравно, може бити добро ако тај тужилац буде добио и довољно времена и све потребне тужилачке ресурсе за обраду тог огромног предмета, али у то је тешко поверовати. Тим пре што је тужиоцу Јањићу већ додељен задатак да заступа једну оптужницу на суђењу за злочине почињене над Србима у Посавини.

Уз сав досадашњи нерад и уз такве „брзе измене“ на једном обимном, уз то веома осетљивом предмету, није тешко закључити да руководиоци Одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине нису показали да су у довољној мери заинтересовани за кривично гоњење починилаца злочина над Србима у Подрињу. У прилог томе говори и чињеница да је предмет у коме се терети Насер Орић Тужилаштво БиХ одузело од Окружног тужилаштва у Бијељини још пре пет година и да ни након тога ништа није урадило. Притом ваља подсетити да је тај предмет формиран након добијања  „зеленог светла“ Хашког трибунала, имајући у виду да су се појавили нови докази којих није било приликом изрицања ослобађајуће пресуде Орићу у Хагу. Од тада су се појавила два сведока која су пристала да под мерама заштите говоре о директном Орићевом учешћу у убијању заробљених војника и цивила, а један од њих сведочио је недавно и на суђењу Радовану Караџићу у Хагу.

Владимир Вукчевић

Тужилаштво Србије за ратне злочине сада је дошло до још једног сведока „који се налази у једној источној земљи, која је пријатељска Србији, под строгим режимом заштите и непосредни је сведок догађаја”, како каже Владимир Вукчевић. Вукчевић ће сада бити у (не)прилици да, на основу Протокола о сарадњи тужилаштава Србије и БиХ, ово сведочење уступи Ибри Булићу и његовим колегама који су тобоже веома заинтересовани за нове доказе против Орића, Мехољића и осталих.

И сад, када Булић или неко други добије изјаву заштићеног сведока, моћи ће сасвим растерећено да се врати у Сарајево и затражи одговоре Орића и Мехољића, који су већ заштићени са све три бошњачке политичке стране, Изетбеговићеве, Лагумџијине и Радончићеве. А можда ће и неко од тужилаца из Београда доћи у Сарајево да узме изјаве од тако заштићених Орића и Мехољића. Исход ће, ипак, бити исти: Орић и Мехољић остају заштићени од изручења Србији, али то неће омести ни власти у Сарајеву и Београду да наставе да граде добросуседске односе, ни власти у Бањалуци да наставе да воде структурални дијалог о реформи правосуђа у БиХ под патронатом ЕУ. А породице српских жртава у Подрињу наставиће да тону у очај. Од тога, изгледа, нема ко да их заштити.