Ко је кривац или, блаже речено, узрочник? На кога се сада упире прстом? На оптуженичкој медијској клупи присутно је много лица. Кукуруз, као примаран извор заразе услед присуства афлатоксина. Поштеђене сумње нису ни краве, иако ни криве ни дужне. 

Српска православна црква не треба да жмури пред чињеницом да има скупу, ексклузивну Агенцију, која се бави духовним културним туризмом, а не поклоничким путовањима. Или су поклоничка путовања у нашој цркви доступна само богатима.

Оно што је за Србију признање Косова, то је за Српску – унитарна БиХ. У случају БиХ,  понавља се да „нико у ЕУ не доводи у питање постојање РС“, а онда узгред спомену како ће „БиХ у Бриселу морати да говори једним гласом“.

Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори.

Желим да кажем да је у питању једна велика превара чији је циљ пре свега политичке природе, а не да помогне, или да се нова држава Србија наводно сада заштити. Па ваљда ће ту државу боље да штити полиција, тужилаштво, разни судски органи него што ће то да чине медији!

Он описује да у већини ћелија није било кревета ни душека и да су логораши држани у нехигијенским условима и без воде за умивање. “Храњени смо корицом хлеба дневно, а посебна “посластица” кувара Јулијана Вентиле била је да логорашима даје воду са детерџентом за суђе.

На почетку политичких дискусија које се дотичу цркава и верских заједница треба поменути да се Православна црква Христова скоро већ две хиљаде година у својој свештеној мисији руководи на основу Светога писма и Светога предања.

Као што није могла (хтела) да спречи ФИФА да одобри Косову међународне утакмице, Србија исто тако неће моћи ни да помогне и заштити српски народ од те интеграције, јер би се то сматрало ометањем Косова, а то по бриселском споразуму не сме да ради. 

Постоје путеви и начини да се дијалог оствари, али они су ту само да помогну једни другима у практичним питањима, нико се не меша у унутрашњу традицију друге цркве. Никад нико није покушао свој став о Христу и вери да наметне другоме.