Далеко више од игре, много више

Ретко се дешава да се нађете у граду подељеном на два дела, а да се у сваком од њих одиграва по један историјски догађај. То је требало да се деси прошле среде у Косовској Митровици. У северном делу града предизборни скуп (али не на тргу, него у амфитеатру Техничког факултета) Војислава Коштунице, а у јужном делу града одигравала се прва званична „међународна“ фудбалска утакмица Косово-Хаити. 

Пошто сам већ присуствовао Коштуничиним историјским наступима више пута, одлучих се да присуствујем овом другом историјском догађају. За све постоји први пут.

Сама утакмица је личила на мучење лопте. Али све што се око ње одигравало је веома интересантно.

Припреме за ову утакмицу су отпочеле много пре него што је ФИФА званично одобрила одигравање „међународних“ утакмица Косову, што је знак да је одлука ФИФА Приштини одавно била позната, још од последње посете Сепа Блатера Београду јуна 2013. године. Стадион крај Ибра, а који се тамо сада зове стадион „Адем Јашари“ (јер се све тамо зове „Адем Јашари“, од позоришта до аеродрома), изграђен је 1979. године, када се и одиграла прва међународна утакмица, Југославија-Румунија. Ово је дакле била друга, у правом смислу званична међународна утакмица, а у политичком смислу још један, ко зна који по реду шамар Србији.

Читав тај процес уградње још једног камена у грађевину која се зове Велика Албанија, а коме је наша држава дала значајан допринос, најбоље је осликао председник ФСС Томислав Караџић речима да: „Србија више ништа не може да уради поводом најављене пријатељске утакмице Косова са Хаитијем. То је одлука ФИФА и у складу је са препорукама наше владе, то је завршена прича“. Ко је то из владе наредио да се ојача суверенитет Косова? Сигурно није Тасовац.

Ако не знамо ко је наредио, барем знамо засигурно зашто је наредио. Зато што је то кључни део бриселских „споразума“, које наше власти крију као змија ноге, али срећом у Приштини се о њима можете добро обавестити. Наиме, кључно што се наша делегација у Бриселу договорила са Тачијем је да ниједна страна не сме ометати другу на путу европских интеграција (sic!).

Дакле, не обавезује се Србија да не омета на пример Косово, него је обавеза узајамна. Шта ово значи? Ово не значи да само Србија може да блокира Косово, него и Косово, шта год му се не допадне, може да блокира Србију. Том бриселском клаузулом је намакнута омча око врата Србији, тако да се не сме ничему одупрети по питању Косова, па ма колико јој нешто не било у интересу. За свашта ће се потезати „бриселски споразум“, а „бриселски споразум" је као што сви знамо, шта? Најважнији документ откако је прасе реп искривило. Прво „бриселски споразум“, па Свето писмо, па Устав.

Но, да се вратимо утакмици. Већ од подне по граду су се могла видети возила из свих делова Велике Албаније, из: Тиране, Скопља, Прешева, Приштине... Улазнице су се код тапкароша могле купити за 100 евра. Стадион се почео пунити.

На путу до стадиона запаљене су две српске заставе. Једна у пешачкој зони, а друга код Културног центра. Уз паљење застава скандиране су погрдне пароле и псовке на рачун Македоније и Србије (Qivsha Maqedon, qivsha “shkije”! (“Шкија“ је погрдан назив за Србе, прим.А.Ђ.). Наравно нико на то није реаговао, ни оближњи италијански карабињери, ни косовска полиција, а наравно ни ФИФА. Нешто су се и у Београду застидели да реагују. Забога, то је само српска застава.

На источној страни стадиона биле су истакнуте заставе фудбалских савеза Косова и Хаитија (то ФИФА није одобрила, као ни грбове на дресовима играча, али кад је виши циљ у питању, ФИФА може и да зажмури). Није било „државних“ застава, осим једне. На западној трибини вијорила се велика застава Албаније. Да се зна!

Аплаузима су дочекани највиши руководиоци из Приштине и гости из Албаније и Македоније, а громогласним аплаузом поздрављен је Фадиљ Вокри, када се појавио на терену. На трибинама је било транспарената који су носили јасне политичке поруке, као на пример: „Say no to racism, say yes to Kosovo in FIFA“. Све оно што је битно за ову причу, завршено је почетним ударцем, а као што рекосмо, сама утакмица је била досадна. Уосталом, фудбал и није био битан.

Интересантно је овде напоменути да је ФСК нудио 15.000 евра неком Србину који би учествовао у тиму Косова, ради привида мултиетничности. Нико од српских младића није пристао на ту непристојну поннуду. Напротив, изјављивали су да ни за милион евра не би играли у тој утакмици. Такође, на брду Звечану, које се јасно видело са стадиона, група Партизанових и Звездиних навијача разапела је заставу и транспарент: Косово је Србија! То се са стадиона добро могло видети.

И таман да се након утакмице обавестим о томе како је у северном делу града протекао наступ господина Коштунице, кад ме ту дочека изненађење. Коштуница није ни дошао! Не зато што није желео или хтео, већ зато што га је код места Јошаница зауставила косовска полиција и вратила на, па хајде да кажемо, административни прелаз у Јарињу. Дакле, он је тај прелаз већ био прошао, да би након петнаестак минута на команду из Приштине био враћен.

Дакле, паметноме доста. Власти у Приштини све више стежу обруч око севера Косова, показују мишиће и, како је недавно Тачи изјавио, припремају га да буде исто што и „други делови земље“. Наравно, такве изјаве се у Београду не саопштавају, као што је и иначе све мање информација које до Београда допиру, а које се тичу Косова и Метохије и живота Срба.

Не ради се ту само о високој политици и политичарима, већ се на овај начин шири немир међу обичне грађане. Недавна хапшења Срба, тајни спискови о којима се увелико говори, и због којих већ известан број Срба напушта покрајину, или не одлазе на посао јер страхују да би могли већ на прелазу Јариње или Брњак да буду ухапшени.

Писац ових редова је управо доживео велику непријатност, када је склоњен иза царинског пункта на Јарињу и двадесет минута био претресан. Могу известити из прве руке да се човек у таквој прилици не осећа нимало пријатно. Када вам нареде да угасите и напустите возило, то је већ једна врста привођења. Када вам претресају двадесет минута све, од акумулатора у ауту, до кутијице за наочаре. Када сте окружени са 10-12 полицајаца од којих су 2-3 Србина. Када вам двадесет минута протиче као двадесет година. Када вам свашта пролази кроз главу. Када страхујете да вам не подметну неки револвер или „пакетић“. Када вас могу притворити, а док докажете да сте невини, много тога вам се може десити. Када сте немоћни, а свесни да вам нико осим Бога не може помоћи. Када држава више нема механизме, а не постоји ни адекватно организовање становништва како би алармирало јавност и супротставило се оваквим малтретирањима.

Опште је мишљење, а то у политичким круговима у Приштини више и није никаква тајна, да ће стање колико-толико бити подношљиво до парламентарних избора у Србији. Мада реч „подношљиво“ у овом случају треба узети са резервом. Након 16. марта сви су наговештаји да ће се Приштина окренути пуној интеграцији севера у косовски систем. Да ће активирати све административне мере, као и мере принуде.

Као што није могла (хтела) да спречи ФИФА да одобри Косову међународне утакмице, Србија исто тако неће моћи ни да помогне и заштити српски народ од те интеграције, јер би се то сматрало ометањем Косова, а то по бриселском споразуму не сме да ради. А и Косово би могло да се наљути, па да „не дај Боже“ омете Србију на европском путу.

И тако се косовско-метохијске игре без граница настављају. Као што видимо, у тим играма нема спорта, политике, економије, екологије... Све је политика, подређена једном циљу. Уколико Србија настави са оваквом политиком повлачења, а сва је прилика да хоће, може се са сигурношћу утврдити да ће Срби на северу Косова бити изложени све већим притисцима. О онима преосталим у другим деловима Косова и Метоохије да и не говоримо. Само запамтимо: то што у Београду нема информација и што Београд више увлачи „главу у песак“, не значи да се ништа не догађа. Напротив, што је Београд мање заинтересован, положај Срба је више погоршан. А све је мање заинтересован.