Многи су и дивни дарови којима је Бог обдарио човека. Човек је призван да те дарове употребљава на прави начин, не да их злоупотребљава. Заиста, људска слобода и човекова права су неограничени.

Дакле, неко је по свему судећи, претио силом (или употребом силе) ако се не потпише Бриселски споразум. Да ли су то биле такозване власти из Приштине или неке западне силе (или заједно?) и на који начин је то изведено (дипломатским каналима или неформалним путем?) мање је битно са аспекта Бечке конвенције.

Хрватска власт не показује политичку вољу да се посмртни остаци ексхумирају, идентификују и предају породицама да их сахране. Хрватска није ријешила судбину 2.100 несталих лица српске националности.

 Бакирови саучесници су и судије Уставног суда БиХ који су прихватили његов захтјев, али и сви они који годинама подржавају кршење Дејтонског споразума на штету РС. Сви они ће добити одговор на референдуму у недјељу, 25. септембра ове године.

Градити некакав нови идентитет на штету сопственог народа, представљати се као културнији и цивилизованији од остатка своје нације, присвајати туђе писмо а своје пљувати и ниподаштавати, прећуткивати сопствена страдања. То је аутономаштво, а суштински антисрпство данас.

Упркос суштинским и битним разликама које постоје између обе цркве, треба приметити занимљиву подударност у аргументима који се користе против обе. Наравно, не желим да овде стављам знак једнакости, него да покажем да аргументи који се користе против обе долазе са исте позиције.

Особа која је себе сматрала победником до јуче, Крстимир Пантић, схватила је да није била фаворит Београда, како се мислило, већ је то био његов опонент. Треба једанпут схватити да европској Србији требају само они који су спремни да иду до краја. Колебљивцима ту нема места.

Патријарх Павле је добро знао шта може један папа да учини у тешким временима. Како је добро упамтио Други светски рат и злочине, али и схватао да се злочини могу поновити, писао је папи Јовану Павлу II са ванредног сабора 17. јануара 1992.

Страдали су Срби по Метохији и на Косову 1998/99 веома много. Међутим и због близине границе и због специфичности борбених дејстава Срби из Ђаковице су изузетно много пострадали. Толико много да је и данас, 15 година након рата, одлазак у родни им град скопчан са великим опасностима, а о повраћају њихове узурпиране имовине нема ни говора.

Напоменућу да је у Мркоњић Граду, након завршетка рата, и након што је овај градић враћен територијалну надлежност Републике Српске, пронађена велика масовна гробница, са 181 телом, међу којима је било девет војника, док су остали убијени били жене и деца.