У светлу ових трендова отвара се и теоретско питање да ли су мултиетничке „државе свих грађана“ (прва, светска Црна Гора, а одскора и друга - „независно Косово“) пројектоване као нова напредна етапа у развоју човечанства, или су смишљене само као преварна међуфаза у редефинисању и креирању нових „подобних“ националних идентитета.

Како је уопште могло доћи до пропуста да се пред народом за кога се поуздано зна да је киван на владајући тријумвират због бриселске издаје, а нарочито на главног тријумвира, преузме такав ризик да се председник републике изложи, можда неадекватној реакцији, али свакако оправданом револту грађана?

Али, онај који је разбио Блок за заједничку државу у референдумској ноћи и тако растурио по први пут стечено јединство импозантних 185002 гласача, и овог пута је одиграо кључну улогу.

Гласови и звиждуци негодовања. Ја вас молим, децо што звиждите, да су тако звиждали цару Лазару кад их је позвао у бој, ви данас не би имали где да дођете овде... Али ја вама опраштам, ви не знате што чините.

Потврда геноцида је политички циљ, наметање исфабриковане бројке је метод, монтирана суђења су средство. Свакодневна упорна борба у судници мора се водити концентрисано, професионално и прецизно.

Преласком на изузетно добро плаћено место судије Уставног суда БиХ, код Цаце се дешава невероватан верско-празнични преображај. Пре разјашњења тог феномена, треба нагласити да вишегодишња пракса суда показује да су троје међународних судија на истим таласно-правним дужинама са двоје судија бошњачке националности (који су под директном контролом СДА)

До сада је била пракса да свака партија на власти фаворизује своју режимску естрадну звезду, писца или сликара, који припадају категорији натуршчика. Њих треба сматрати новом српском елитом постмодерне, проистеклом из трећег сталежа.

Наши господари ће нам ускоро сервирати причу како ће се наши приходи знатно повећали када пређемо да славимо Божић по Грегоријанском календару, јер би на стотине хиљада наших рођака долазило из иностранства на мали одмор.

У крајњој линији, зашто да Српска на уцјењивачке пријетње распакивањем Дејтона једном не одговори: „Само изволите, немамо ништа против?“. Не само да би онда престале пријетње, него би Бошњаци и њихови западни патрони почели да бране Дејтонски споразум.