Судбина културног блага Срба из Хрватске

Ових дана изнова се огласила хрватска министарка спољних послова Весна Пусић и објаснила да би један од услова да Хрватска одустане од тужбе против Србије за геноцид било враћање опљачканог културног блага. Наша очекивања од нове хрватске владе били су да ће најприје покренути питање достојанственог повратка оних којима је то културно благо припадало и тако испунити обавезе које је до сада преузела Хрватска. Приоритет треба дати народу тј. „живој цркви“ па онда говорити о враћању културног блага.

Са прогоном Срба из Хрватске дошло је и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови њиховог миленијског присуства на тим просторима. Нажалост у Матици није постојало расположење да се покрене домаћа и свјетска јавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. У протеклом периоду духовна баштина није пописана нити довољно законом заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институција културе у Хрватској које се баве овом проблематиком може се закључити у каквом се стању данас налази. Све ово упућује да се питање српске духовне баштине у Хрватској мора узети у озбиљно државно разматрање Србије јер ће се тај проблем појавити у свим будућим дипломатским преговорима. Српска духовна баштина без обзира у којој се држави налази, припада нераскидивој цјелини националне културе.

Почетком рата 1991. године формиран је у Београду Кризни штаб који је имао задатак да из угрожених подручја измјести поједине предмете или комплетне ризнице. Све што је учињено изузетно је мало с обзиром на густину тог духовног и културног наслијеђа српске прошлости на територијама бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине.

Рушење црквених и других објеката српске провенијенције није престало са изгоном Срба из Хрватске. Тако је црква Свете Недјеље у Карину минирана и до темеља срушена у лето 1996, демолирана српска црква у Обровцу, на саборни храм у Дубровнику бачена бомба, порушени остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан манастир Ораховица... Дуга је листа учињеног бесчашћа на овим објектима и она се нажалост наставља до данас. Са овим се жели уништити аутентична свједочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације. У протеклом периоду систематски је уништено око 3.000 споменика НОР-а. Сцене рушења и скрнављења обишле су свијет, који је нажалост остао индиферентан. За све вријеме УНЕСКО и друге међународне организације нису исказале довољну бригу у заштити споменика српске културе.

Осим непокретних споменика страдало је и покретно културно благо. Поред драгоцијених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дјела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX вијека. Процијењује се да је заувек нестало преко 7.000 икона. То је уметнички и духовни геноцид који би тешко могао поднијети и неки јачи и бројнији народ.

У том затирању свега српског порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Опљачкана је Епископска књижница у Пакрацу коју је основао још Арсеније III Чарнојевић. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 Србуља. Ове се књиге и сада растурају и продају на црном тржишту. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Уништена је и Ризница старе Пакрачке епархије у којој су чуване вриједне иконе и други литургијски и умјетнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане.

Многе српске светиње девастиране су и изван ратних дејстава. Посебно је за осуду уништење споменичког наслијеђа које због своје архитектонске и уметничке вриједности припада највишој категорији. Тако су у пламену нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници, као и црква брвнара у Бузета код Глине, све из XVIII вијека, а биле су под заштитом УНЕСКО.

Дошло је до формирања мјешовите комисије Министарства културе Србије и Министарства културе Хрватске за враћање културног блага које је за вријеме протеклог рата донешено у Србију. Основни проблем представља нерегистрована споменичка баштина српске провенијенције која је током рата или касније на волшебан начин нестала у Хрватској. Зато се намеће приоритетан задатак да се изврши евиденција и регистрација како непокретне тако и покретне културне грађе на подручју Хрватске.

Поред свих обећања сада већ бивше хрватске владе и њених  политичара, долазило је до напада на вјерске објекте Српске православне цркве. Посебно су угрожене цркве у Равним Котарима, затим на подручју Книна, Врлике и Цетине. Зато још увијек сматрамо да је апсурдан захтев да се врате иконе и други богослужбени предмети који су пренешени у Србију, јер представљају „хрватско културно благо“. Ако нису у ситуацији да открију починиоце досадашњих насртаја на црквене објекте, како планирају заштитити то културно благо када би дошло до његовог повратка. Зато би сврсисходније било поставити питање шта је са оним дијелом културног блага које је послије прогона Срба остало у Хрватској, и сада му се губи сваки траг? У оваквим околностима било би неодговорно испунити ове захтијеве, јер би онај који би ту улогу преузео на себе преузео и саму одговорност. Тим више јер иконе нису само умјетничко благо, оне су и култни предмети и њихов је власник најприје СПЦ, а онда и српски народ.

Са оваквим захтјевом министарка Весна Пусић затвара очи пред наведеним чињеницама и изнова дира у „живе ране“, што упућује да се ради о наставку једне политике која ништа добро није донијела Србима из Хрватске. Ово само показује колико су оправдана страховања избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске од преговора који би се водили између Србије и Хрватске који би требали довести до повлачења хрватске тужбе и контратужбе Србије за геноцид.

Дани пред нама треба да одлуче шта ће бити са правом на безбедан повратак избеглих и прогнаних, са правом на имовину и станове, посебно са правом на школовање које чува и развија, а не гаси српски национални идентитет. Зато избегли и прогнани Срби из Хрватске очекују разумевање и подршку и праведно решење њихових проблема, пре свега статуса и то по принципу универзалне правде а не дуплих стандарда.