Наравно да се подразумева да убијање ненаоружаних заробљеника представља ратни злочин, без обзира на број погубљених, и да они који су за то одговорни заслужују казну.

Да власт стријепи од оваквог, по њих трауматичног, развоја ситуације, више него јасно говори њихово напрасно и брзоплето заказивање привремених парламентарних избора за март, прије него ли криза покаже своје ескалирајуће и застрашујуће лице.

Размишљао сам тако о нашим многобројним срамотама док смо се лаганом узбрдицом пењали ка маузолеју окупаном у сунцу. Тамо, још један пораз, дочекала нас је пријатна млада девојка, потмак Србина из тих дана, али која речи српски не зна.

Ко год је пратио настанак Српске листе, морао би да зна колико су челни људи Српске народне странке уложили напора да тај програм не буде „просрпски“, него српски, што је после референдума дало некакав позитиван резултат. Не велики, не пресудан, слажем се, али значајан.

Овде износим очево казивање, које се поклапа са историјским подацима Милорада Гончина али је још мало детаљније: Немачка војска је из предострожности мост минирала са обе стране, мада је било јасно да ће повлачење сигурно бити са београдсе стране на земунску.

У свом веома дугом животу нисам могла да замислим да ће власти обуставити јавни превоз без неке веома велике потребе као што се објављује ванредно стање због урагана, цунамија, поплава али не само да би нас спречили да одемо на Косово.

Свима је дакле јасно да се природне лепоте нигде нису алхемијом преточиле у радна места, новац и прилив туриста, већ је потребан марљив, конкретан, континуиран рад политичке елите, а посебно институција које су за то надлежне, да се конкретна земља учини далеко значајнијом на туристичкој мапи Европе и света.

Србија као матична држава свих Срба, мора да учини све да сви Крајишници буду обештећени што је најправичније могуће. Да не пропусти ни једну прилику да у међународним институцијама прозове Хрватску и заложи се за права њених бивших грађана.