Поставља се питање, да ли је хиподром свето тло? Зашто би неко вршио мису на хиподрому, а не у храму, нарочито кад постоје храмови? Да ли по истом начелу може да се служи миса и по плажама, јавним кућама или депонијама? Која је онда сврха храмова?

За разлику од Додикове позивница на Трампову предсједничку инаугурацију, која је за многе спорна, Изетбеговић је неспорно није добио. Да ли ће и послије 20. јануара руководство Српске бити опасније од исламског теоризма? 

Напад немачких копнених снага са севера извршила је Друга армија из два правца, из Аустрије и Мађарске. Како Друга армија на дан напада још није била у пуном саставу инвазију је покренуо 46. оклопни корпус северозападно од Београда. Одбрану на овом сектору држале су јединице са војницима хрватске националности.

Да Срби нису савладали поједине историјске лекције, може да потврди и паралела са усташком политиком према Српској православној црквом у Независној Држави Хрватској и суптилној политици Мила Ђукановића: само су методе различите.

Али се ови зликовци варају у нечему. Додик није једини патриота, иако је у овом часу најистуренији у погледу борбе Српске против колонијалног протектората БиХ и, посебно, у обрану српства инсистирањем на изворном Дејтону.

Заиста, био је то тежак и дуг пут, за све, и за Србе и за Албанце, и када је деловало да су све завршили, кад им је НАТО притекао у помоћ, добили су само резолуцију 1244. Кажем само, јер требало је још 14 година тражити ко ће од Срба ставити параф, јер знали су и они, а и њихови савезници, док ми не признамо да је отето легално.

Недопустиво је пак да се Папи подметне изјава: „Требало би да бомбардујете Србе”, јер она не постоји. То нема везе са новинарским кодексом, а још мање са научним. Нема навођења извора (из простог разлога што не постоји).

 Проглашење Републике Српске 9. јануара 1992. било је законски и демократски одговор Срба на разбијање СР БиХ од стране муслиманских и хрватских представника 15. октобра 1991.

Ситуација је врло јасна, за оне који желе да је виде, а она говори да садашњи режим на све начине жели да нас убеди да успешно решавају историјско питање најјужније српске покрајине. Њихов план, који путем медија са националном фреквенцијом спроводе говори о томе да се боре за, како они кажу, север Косова и општине које су најближе Србији.

Илузија, нас који смо изнад свега жељели црногорску независност, да ћемо без чекања изграђивати озбиљну државу, друштво и институције, у значајној мјери је распршена сада након двије године од рефрендума. И даље је доминантна политичка воља, исте политичке елите, да све остане непромјењиво.