Високи Дечани под високим ризиком, или како 5:0 за нас очас постаје 0:5

Ево ме како већ годинама заступам тезу да је прича о учлањењу тзв. Републике Косова у УН, или фигуративно „добијање столице“ на Ист Риверу, само дриблинг, „варка за Марка“, и објашњавам да је заправо прави циљ учлањење Косова у организације УН, као што је то УНЕСКО, УНИЦЕФ, УНДП и друге. Већ годинама на челним позицијама тих мисија на Косову су Албанци. Нимало случајно. Наравно, УНЕСКО је најважнији јер на тај начин се стварају предуслови за ископавање темеља српске духовности, а народ без духовности је чопор.

Чланство у УН свих ових година, па и данас, није у првом плану из два разлога. Први, зато што би (још увек) такав предлог наишао на одлучно противљење Русије, и други зато што Албанија већ има столицу на Ист Риверу, а не никада не заборавимо, све што се дешава на тзв. Западном Балкану већ преко 100 година креће се у правцу формирања једне велике албанске државе. Све се то одвија пред нашим очима, али ми то нећемо или не смемо да видимо.

Албанија је, дакле, поднела званичан захтев  Извршном савету УНЕСКА за пријем Косова у ту организацију. Пре тога албански лоби се ставио у пуни погон, и тај захтев Албаније (већ) су подржале 44 државе. Међу њима и наши осведочени пријатељи са нашег европског пута као што су: Аустрија (врло раширена на српском тржишту у финансијском и другим секторима), Француска, Немачка (у „чију реч верујемо“ и која нам је према тумачењу премијера много привржена, просто заљубљена у нас) , Словенија (а шта тек о Словенцима рећи), Уједињени Арапски Емирати (који нам нису само пријатељи већ скоро браћа).... А не треба много мудрости, па да се зна да ће се на гласању у октобру њима придружити и још већи наши пријатељи: Хрватска, Британија, САД и сви који уз њих иду.

Елем, опасност се надвила над српску културну баштину и над саме корене православља у Срба, којег без Косова и косовског завета нема, а што је циљ многих са списка од 45 земаља потписница, а и других које ће им се придружити.

Очигледно је да се ово лобирање врши годинама (барем је мени очигледно, а како није онима којима је посао да им буде очигледно, то не знам. Или знам а нећу да кажем?). Сада смо дошли до завршног чина гласања у УНЕСКУ о чланству Косова, и предаји свих верских и културних објеката „држави Косова“, која их до пре десетак година немилице палила и сравњавала са земљом, пљачкала и скрнавила.

Искрено, не видим разлику између паљевина манастира из 12,13 и 14. века које су вршили Албанци, и онога што ради ИСИС у Сирији. С тим што је за међународну заједницу западних земаља паљење српских светиња позитиван чин, док је рушење асирских кипова вандализам. Чудно, али на западу и даље ништа ново.

Забрињавајуће је и то што је шеф дипломатије Србије Ивица Дачић изјавио да је тачно „да су захтев подржале 44 земље, али да то не значи да ће бити стављен на дневни ред“. Истовремено његов колега Хашим Тачи, са којим се Дачић интензивно дружи, прави „смешке“, игра фудбал итд, објављује дневни ред, где се јасно види да је на дневном реду под тачком 43 управо захтев Косова за пријем у УНЕСКО. Како је то могуће да српски шеф дипломатије не зна за дневни ред тако важне седнице, а Хашим Тачи зна? Можемо ли се ми одбранити од овог озбиљног напада, ако не знамо или се правимо да не знамо?

За све ове године лобирања Косова за чланство у УНЕСКУ, све наше институције којима је посао очување и унапређење културног и духовног блага и наслеђа су се скањерале, почев од САНУ, па преко универзитета и многобројних института, па све до СПЦ.

Крај 20. и почетак 21. века за САНУ је карактеристичан по уредном обрачуну академског додатка, и никаквом отпору катастрофалним токовима којима је изложена српска држава и српски народ. Колико су институти агилни, сведочи изјава председника УО Института за српску културу - Приштина са привременим седиштем у Лепосавићу, дату угледном порталу КоССев да су они тек пре месец дана чули да Косово лобира за пријем у УНЕСКО, „када је наша држава почела да се оглашава против тога[1]“!?

СПЦ је већ посебна прича. У последње време заузета кадрирањем, смењивањем и рашчињавањем, потпуно је сметнула с ума да су над нама тмурни облаци. За тренутак је запоставила највредније светиње, и тај тренутак може скупо да нас кошта, а по свему судећи, и хоће.

Сећам се када је у мартовском погрому 2004. једна старица из Ораховца питала калуђера: „Синко, шта да радимо“? Овај јој одговори: „Спасавајте се, мајко, бежите!“ А старица ће: „Јок бре, синко, куће и да оставимо, а коме да оставимо оволике светиње!“ Монах се горко заплакао, видећи толику веру у крхкој старици.

Изгледа да смо у овом случају потпуно заборавили светиње, све до пре месец дана, што би рекао председник УО Института. Наши непријатељи одлично схватају њихов значај, зато им је сада циљ да нам их одузму. Не да их присвоје, већ баш да их одузму. Није тајна да манастир Високи Дечани често посећује свештенство Албанске православне цркве. То није неуобичајено у православном свету, међутим, у овом случају се бојим да толико гостопримство може да се изроди и у нешто нежељено.

Наиме проглашењем српских светиња за „косовске“, отвориће се широко поље за разне институционалне и ванинституционалне притиске на СПЦ, њено монаштво и свештенство као и наравно на верни народ. Ако је СПЦ изложена прогону у једној Црној Гори, „некадашњој српској Спарти“, могу само замислити шта ће се дешавати на Косову. Не смем ни да замислим, али може се лако десити да српске светиње преузме албанско свештенство. Опасност је велика.

Коначно, није тајна да је преко 150 православних цркава и манастира оскрнављено. Храм Христа Спаса у Приштини је очигледан пример. Црква светих Архангела  у Неродимљу из 13. века је сравњена са земљом, а посечен је и бор кога је засадио цар Душан.

Коначно и манастир Високи Дечани, Пећка патријаршија и друге светиње које су опстале, опстале су захваљујући јаким војним снагама, пре свега италијанске војске. Од кога су они чували те светиње? Од Срба? Неће бити, него управо од ових који траже да преко УНЕСКА, „на фин начин“ доврше оно што нису успели паљевинама. И не само паљевинама. Одузимање манастирске земље манастиру Високи Дечани, као и узурпација земље другим манастирима је још један вид притиска који се врши и без чланства у УНЕСКО, а могу замислити као ће бити кад Косово постане, не дај Боже члан.

Наша политика кад су Косово и Метохија у питању је барем за мене неразумљива. Она је или толико лоша и погубна, или је толико генијална, да је ту генијалност тешко схватити. Судећи по истраживањима јавног мњења биће да је генијална.

Генијалност ни овакве индоленције власти, цркве и институција у Србији није лако схватљива. Уместо да се до сада алармирала целокупна православна јавност у свету, да се овај потез Албаније осујети, ми не знамо ни да ли је тема уврштена у дневни ред Извршног одбора УНЕСКА. На крају крајева, овде се и ради о нападу срачунатом на искорењивање православља кроз институционално покриће међународне заједнице. Осим православних, на Косову и Метохији се на прсте једне руке могу набројати културно-историјски споменици старији од једног века а да нису српски. А и они су турски, а никако албански. Албанских нема, али су на добром путу да их буде, након октобарске седнице УНЕСКО.

Албанија ће, нема сумње, добро припремити образложење како се „Власи не би досетили“. Биће ту и бриге за биодиверзитет, и културно „наслеђе европе“, и мултикултурализма и много чега, али је основа искорењивање православља, и свега српског. Биће ту нечега што је и британска певачица Рита Ора, пореклом са Косова, написала у часопису La Lettre Diplomatique, у склопу кампање лобирања: „...Зато ја подржавам напоре учињене од стране власти моје домовине порекла у ангажовању Косова у свим мултилатералним форумимаукључујући УНЕСКО, како би се обезбедило да људи Косова, косовска омладина имају бољи приступ могућностима. Њихова права ће бити такође боље заштићена.“

Да ли ми од многобројних похвала које пљуште са свих страна за „избалансирану, мудру и сталожену“ политику имамо времена да се припремимо за одбрану српског културног наслеђа, многих светиња сведока векова, то не знам. За лобирање каснимо јер је Албанија то већ темељито радила и урадила, али можемо алармирати православне земље, Русију и Грчку пре свега, па можда и успемо да одбранимо светиње.

Министар Дачић је изјавио „да ће се водити тешка битка против пријема Косова у УНЕСКО“, а мене подиђу жмарци кад наши политичари најаве тешке битке. Надам се неоправдано.

Dixi et salvavi animam meam!