Каква је визија потребна Србији

Господин Лазар Крстић ће највероватније замрзнути радни однос у америчкој компанији McKinsey & Company, јер ће ускоро преузети руководећу позицију у српском Министарству финансија. Поменута компанија пружа услуге консалтинга из области менаџмента глобалним компанијама, владама и институцијама широм света, те не чуди једна од првих изјава господина Крстића, у којој је приметан утицај рада у овој глобалној консултантској кући. Наиме, изјавио је да ће његов први задатак бити дефинисање визије Србије, а потом и конкретних мера за опоравак српских финансија и последично српске привреде.

Класичан стратегијски менаџмент на делу.

У пословном свету, најуспешније компаније (и државе) су оне које имају јасну и једноставну визију. Оне су дефинисале скуп вредности, аспирација и циљева којим теже и који су прожети кроз сваки аспект њиховог пословања. Визија их издваја од конкуренције, заправо то је оно због чега их поштују – запослени, клијенти, акционари, конкуренција, држава.

Господин Крстић је у својој поменутој изјави изрекао једну истину –Србија нема визију. У последњих двадесет година Србија је била јединствена у свету као држава чији су углед, утицај и стандарди пали најниже спрам некадашњих.

Па зар нам је требало двадесет година, стотине хиљада оних који су напустили Србију, јер су тамо далеко боље прихваћени него у својој домовини, зар је требало толико изгубљених генерација, нажалост и живота, да тек сада признамо да Србија нема визију, да лутамо попут свемирског отпада у Земљиној орбити?

Шта би нам на све то рекли у компанији McKinsey & Company, одакле са позиције сарадника на место министра финансија долази господин Лазар Крстић? У најмању руку, да смо крајње неефикасни, да смо изгубили много времена, да не знамо чиме располажемо, да не ценимо оно што имамо и да не знамо ништа од тога да искористимо, како би свима у Србији било боље (а не само појединцима, како је то до сада био случај).

Шта нам је онда даље чинити?

На првом месту, Србија мора да изгради систем у коме ће се рад ценити, а радна етика и иницијатива развијати код деце од најранијег раздобља. То је систем у којем ће они којима ништа није тешко бити због тога привилеговани, а не кажњени и маргинализовани, у којем ће се вредновати и користити потенцијали свих генерација. Рад мора бити схваћен и промовисан као ултимативна вредност која може и мора повући друштво напред, друштво које мора прихватити чињеницу да му ништа не сме бити тешко.

Породица у томе има велику улогу. Она мора да буде темељ моралног, вредносног и економског живота. У породици се на децу преноси свест о солидарности, предузетништву, штедњи новца и ресурса. Нема ни друштва, ни државе, ни привреде без здраве, солидарне и одговорне породице.

Даље, образовни систем Србије мора да буде модернизован и флексибилнији, усмерен ка иновативности и у координацији са тржиштем рада, као и да се што раније почне са стицањем практичног знања. У основне школе потребно је увести предмете који се баве радном етиком, предузетништвом, али и основама финансија, јер је финансијска интелигенција - доношење финансијских одлука у складу са животним опредељењима - иако потпуно запостављена, веома важна у савременом животу сваког појединца, али и привреде и друштва у целини.

Знање треба да има централну улогу у савременој српској економији (економија знања). Потребно је спречити даље опадање броја регистрованих патената, стимулисати привреднике да примењују решења домаћих научника и иноватора, повећати улагања у истраживање и развој, јачати везе између домаћих научника и привредника са научницима и привредницима у дијаспори.

Потребно је дефинисати приоритетне привредне делатности које у релативно краћем року могу допринети расту извоза и БДП-а. Једна од тих делатности је енергетика, која је тренутно симбол нерационалности, махинација, пљачке и расипништва. Капиталним улагањима у енергетски сектор, Србија може врло брзо од енергетски слабе и зависне земље да прерасте у регионалног лидера у производњи и трговини енергентима.

Захваљујући географском положају и климатским условима, Србија је већ сада лидер у производњи појединих биљних култура, али је код појединих, због небриге, незаинтересованости, сујете и уских интереса изгубила битку са боље организованом конкуренцијом. Пољопривреду треба развијати паралелно са прехрамбеном индустријом. Потребно је вратити некадашњи сјај и углед задругарству, чиме би се допринело и спречавању даље депопулације руралних средина.

Безбедност, ефикасност и пуна заштита живота, имовине и поседа предуслови су за све аспекте економског и друштвеног развоја. Србија мора имати јаке институције отпорне на све притиске, које су способне да победе корупцију и супротставе се криминалу.

Потребно је очистити политику и учинити је поново смисленом делатношћу којом се баве пристојни људи. Потребно је вратити поверење грађана у политику, политичаре и институције, потребно је вратити идеју у политику и створити озбиљну политичку елиту.

Само таква политичка елита може и мора преузети одговорност за управљање државом, за креирање и спровођење визије.

Да ли је изјава младог господина Лазара Крстића о визији Србије заправо ехо садашње политичке елите у Србији или је у питању његов лични став? Односно да ли је садашња политичка елита способна да дефинише визију која би ујединила Србију, имајући у виду актере и дешавања на политичкој сцени Србије последње две деценије?

Не верујем ни у спремност ни у способност садашње политичке елите и зато је изјава Лазара Крстића о потреби дефинисања визије Србије његов лични став, који је одраз жеље једног младог човека да помогне својој земљи, али и логичан закључак онога који се бави менаџмент консалтингом.

Каква је визија потребна Србији?

Лазар Крстић неће бити усамљен у Влади Републике Србије када је у питању, пре свега, теорија о (стратегијском) менаџменту. Његов први шеф, председник Владе, недавно се, гостујући у емисији на једној телевизији са националном фреквенцијом, хвалио како проучава књиге Исака Адижеса, једног од најпознатијих светских стручњака из области менаџмента. Иако се премијер није баш снашао у објашњавању водитељки емисије ко је Исак Адижес и зашто је баш њега поменуо причајући о реконструкцији Владе, чини ми се да ћемо у новој-старој Влади имати жестоке дебате о томе коју школу менаџмента применити – научну, класичну, бихејвиористичку и сл. А можда се Србија појави као студија случаја у литератури стратегијског менаџмента.

Настављајући у истом духу, у једној од најпознатијих књига из области менаџмента („Менаџмент“, 1995, аутора Џејмса Стонера, Едварда Фримена и Данијела Гилберта) кратко и јасно је објашњено да се суштина менаџмента налази у људским односима. Дакле, људи и односи међу људима чине организације, системе, институције...

Тако је и у политици. Али у политици која има идеју, политици која није само празна љуштура. Без политичке идеје нема ни политичких промена. Ни визије Србије.

Србији не треба визија која ће бити скуп лепих жеља, нити она која будућност приказује идеалном. Србији треба визија која је утемељена у стварности, нашим вредностима и култури. Она треба да одсликава пожељну будућност, која ће да инспирише и води целу Србију, али и да нас спаја са другим народима и државама.

Такву визију могу да разраде и спроведу само они који превазилазе поделе које су нам наметане претходних двадесет година, који ће храбро одређивати праве приоритете и успешно решавати права питања, који држе отворена врата за нова питања и нове људе. То јест, то су они којима ништа није тешко.

Аутор је члан Градског већа Новог Сада задужен за привреду и један од оснивача Треће Србије