За одбрану српског културног и историјског наслеђа на Косову и Метохији

Српска православна црква стално настоји да актуелизује и оснажи изузетно значајно питање заштите и обнове нашег културног и историјског наслеђа на Косову и Метохији јер се ради о одбрани темељног упоришта да је косовско опредељење једна од састојница нашег идентитета, традиције и историјског памћења. Оно добија на важности управо у овом времену, када је увелико у току дипломатска и политичка борба за спречавање пријема тзв. независне државе Косово у организацију за науку, образовање и културу (Унеско) јер се тако онемогућава косовизација српске културне баштине.

"Отимање српских светиња на Косову и Метохији у духу је албанске власти, то је и у карактеру Европске уније и Америке", рекао је патријарх Иринеј, говорећи о покушају да се храмови Српске православне цркве представе као баштина Косова. Дарко Танасковић, амбасадор Србије при Унеску, још је прегнантније изразио сву сложеност и недоследност међународне политике и међународног права, које ми можемо препознати не само када је у питању покушај Косова да уђе у ову организацију Уједињених нација.

„За очување историјског наслеђа на Косову и Метохији неопходно је тражити подршку свих сестринских православних цркава, али и Ватикана, цркава реформације. Ово посебно добија на значају јер на Унесковој листи српски споменици културе на Косову и Метохији налазе се у оквирима Србије, али је у јулу на седници Комитета за светску културну баштину без дискусије одлучено да су у питању средњовековни споменици на Косову.

И подносиоци захтева за пријем Косова у Унеско свесни су да им је рушилачки, маћехински, игнорантски и отимачки однос према српској културној баштини на КиМ слаба тачка доказивања да заслужују пријем у ову организацију посвећену високим цивилизацијским циљевима, па се у последње време тактички лукаво, али прозирно, утркују у изјавама којима настоје да увере свет у своје часне намере и уважавање српског карактера културне баштине под заштитом Унеска, укључујући и то да је оно у власништву СПЦ. Не можемо им веровати."

Када је у питању одбрана српске културне баштине, многа питања су већ увелико отворена, а пријем у Унеско је одавно постао и важно политичко питање као део укупног процеса тзв. нормализације односа Београда и Приштине, у коме је Србија стално у позицији да прави озбиљне уступке, који воде признавању независности покрајине. То је и најважнији услов за наставак, али и за окончање европских интеграција, без обзира на то што се то сада не поставља отворено као услов за улазак у Европску унију.

Велику бојазан изазива начин на који је до сада, у склопу међународног права, примењиван принцип дуплих стандарда у решавању питања Косова и не треба да имамо никаквих илузија да нам позивање на принципе међународне праавде може бити од помоћи. Чак ни позивање на очити парадокс да они који су рушили и руше наше светиње на Косову сада треба да их чувају, али под окриљем Унеска, неће ганути оне који су и до сада доносили неправедне одлуке о судбини српског народа на Косову и Метохији.

Врхунац лицемерја је изјава Хашима Тачија, која најбоље сведочи о каквом се парадоксу ради: „Културна баштина на Косову сигурнија је него у последњих хиљаду година. Наша полиција штити 95% локалитета Српске православне цркве. Снаге НАТО су нам повериле заштиту и задовољне су безбедношћу.“

Намеће се питање зашто је потребно штитити православне светиње када је на Косову, управо уз подршку НАТО, ЕУ и САД, успостављена правна држава и влада општа сигурност. Сама чињеница да се бодљикавом жицом бране Дечани и Пећка патријаршија довољно говори о каквој се хипокризији и недоследности ради. Али то међународну заједницу није никада много ометало у њеној намери да нормализује стање на Косову, без обзира на то што се на тај начин газе елементарна људска права српског народа, угрожава њихова егзистенција и национални интерес.

"Српска академија наука ће документацију њеног одбора за Косово ставити на коришћење држави у напорима да спречи евентуални пријем Приштине у Унеско", каже њен председник Владимир Костић. Она ће упутити у наредном периоду писмо националним академијама широм света у коме ће указати на опасност промене цивилизацијског и сваког другог контекста српске културне баштине. Ово је, поред ангажовања представника Српске православне цркве, била прва изјава која долази изван државних структура, а представља деловање наше најзначајније научне установе у активностима које до сада водило пре свега Министарство спољних послова Србије како би се зауставио пријем Косова у Унеско. Само оглашавање САНУ је од посебне важности јер се на тај начин подстиче и укључивање наше најшире стваралачке и уметничке јавности у овај процес, јер се на овом питању показује веома јасно да ли имамо активну и делатну интелектуалну и друштвену заједницу, спремну да буде део напора да се сачува наше културно наслеђе на Косову и Метохији.

Судећо по досадашњој заинтересованости и ангажовању уметничких и струковних организација из области културе и просвете, значајних имена наше културе и невладиних организација, можемо слободно рећи да смо још једном били у прилици да се уверимо да у нашем друштву не постоји озбиљна и делатна уметничка и интелектуална заједница која је посвећена заштити нашег националног интереса и идентитета. И сам наговештај да ће тзв. независно Косово затражити пријем у Унеско морао је да активира целокупну нашу културну и друштвену заједницу у заштити и одбрани српских светиња и укупног српског споменичког и културног наслеђа на Косову и Метохији. То се није десило (као ни много пута до сада), што јасно говори да и овако значајно и судбинско питање не може да покрене нашу културну и интелектуалну заједницу, иначе утонулу у пасивност, дезангажованост и отужну апатију.

Зар је требало чекати позив на ангажовање од Министарства спољних послова, чија је и основна дужност да се бави одбраном државних и националних интереса? Али постоји добар део наше добро етаблиране уметничке заједнице која добро процењује да се одбрана српског културног наслеђа на Косову и Метохији не исплати, да није ни довољно конјуктурно, а може им затворити приступ америчким и европским грантовима и пројектима. А то се све одвија у сенци тврдње да морамо бити реални и признати да је наша јужна покрајина дефинитивно за нас изгубљена. Још је интересантније зашто нема јачег и организованијег реаговања и ангажовања оних удружења и угледних стваралаца који знају важност и пресудност одбране српског културног и историјског наслеђа, при томе се непрестано позивају на свој патриотизам и залагање за српски национални интерес.

Зар су важније ситне, приземне и калкулантске политикантске игре у нашем естрадизованом политичком животу од најширег ангажовања за одбрану српског идентита и културног наслеђа на Косову и Метохији? У свему томе је најжалосније понашање Министарства за културу и информисање, које је нашло за сходно да 27. августа 2015. године помпезно објави да се Влада Србије и ово министрство одлучно противе пријему Косова у Унеско.

Ово је поручио министар Иван Тасовац у писму генералној секретарки Унеска Ирини Боковој, као и на адресе више од 190 министара културе земаља широм света. Поставља се веома једноставна дилема - где је до сада био наш министар културе, он као да живи у неком свом свету, одвојен од реалности, јер се оглашава, као и увек, са великим закашњењем, а и то, очигледно, само формално. Зар није било логично да се министраство на чијем је он челу јави и делује чим се појавила прва информација о намери Косова да покрене иницијативу за пријем у Унеско.

Овакво закаснело и рутинско оглашавање Министарства културе не говори само о његовом раду већ сведочи и о томе на који начин се ова влада суочава са значајним питањем одбране нашег националног идентитета и достојанства.

Настојање Приштине да на мала врата, преко Унеска, утре себи пут за пријем у Уједињене нације мора да се што пре и снажније врати у жижу пажње, посебно сада када се очекује примена парафираних споразума, који не гарантују стварање услова за трајно решавање косовског проблема и обезбеђење заштите људских и националних права српског народа.

Питање пријема Косова у Унеско мора се посмарати као део започетог бриселског процеса нормализације односа Приштине и Београда, и тим више је наша бојазан оправданија и разумљивија. Неопходно је да наша јавност, културна и интелектуална заједница превазиђу постојећу беспомоћност и пасивност и оснаже цео процес одбране нашег културног наслеђа, историјске свести и националног достојанства. Важно је да будемо свесни неповољних последица које би донела још једна изгубљена битка за заштиту интереса српског народа на Косову и Метохији.

О том изазову најјасније се одредио Душан Батаковић: „У том контексту, пријем самопроглашене `Републике Косово` у чланство у Унеска не би имао само политичку димензију постепеног приближавања чланству у УН, него и верско-политички карактер, срачунат на пререгистрацију српских у косовске споменике и, следствено томе, пренос надлежности за њихову заштиту са српских на косовске институције. Како би евентуални захтев Београда за екстериторијалност највећих српских манастира де факто значио и признање независности `Републике Косова`, сва је прилика да ће се тренд даљег осамостаљивања Косова последњих година, посебно охрабрен Бриселским споразумом, наставити, и то на штету Србије, са несагледиво тешким последицама у годинама које су пред нама. `Велика Албанија`заиста куца на наша врата.“