Очигледно је на „идеолошкој сцени“ Црне Горе дошло до смене генерација. Уместо „оногa“ што се код нас још увек зове национализам, дошли су нови „млади и лијепи“, oбразовани и заиста верзирани у „европске стандарде“. Прави идеолошки тренд-сетери.

Становници села Старо Грацко, код Липљана,  радни, вредни и честити људи  сејали су, узгајали и кренули на поље, тог кобног 23.јула.1999.године...

Будући задатак власти: под хитно покушати наћи још мекши врх СПЦ од постојећег, јер ма у коју од верзија (не)аутентичности писма поверовали – јасно је да је за Цркву граница коју не могу прећи и даље граница између делова Србије, макар се и сто пута звала „интергрисани прелаз“.

Брисање Немањиног града и података о његовом родном месту представља насушну потребу савремених историјских фалсификатора како би лакше доказивали своје тезе о Стефану Немањи као „окупатору Зете“ и Светом Сави као „верском фанатику који је на силу оправославио окупирани зетски простор“.

Трилатерала дакле, има своје људе који су на власти у Србији и на жалост ми не можемо очекивати никакво мењање погубне спољне политике ове државе. Морамо бити песимисти јер се Русија постепено истискује из Србије што ће имати далекосежне негативне последице по грађане ове земље.

Ана Лукић је са још неколицином цивила стрељана на железничкој станици у Борову, а убица је Никола Чибарић. То стрељање је преживео и о њему сведочио пред Војним судом Драгољуб Врачарић. Убица и наредбодавац су осуђени на смрт.

Важно је свједочење Недима Адемовића, шефа кабинета предсједника Уставног суда БиХ, који је поводом изласка Коментара Устава БиХ (издавач Конрад Аденауер штифтунг, Сарајево), 24. априла 2010. године дао интервју сарајевском „Ослобођењу“.

Шта гледалац сазнаје из филмског описа? Да су жртве били Јевреји и Роми а злочинци усташе, нацисти и Срби. Овакав распоред не одговара историјским чињеницама јер су Срби избачени из жртава и пренети међу злочинце.

Патриотизам се огледа у очувању економске и сваке друге супстанце своје земље, а не испразним и патетичним држањем руке „на срцу“, уз интонацију националне химне. Јефтини пеформанс и симулакрум за лаковјерне под радним насловом "Комерцијални патриотизам".

На крају, из зла повода, можда је зачето и нешто добро, нешто што је одавно требало да постоји а није – стални дијалог између измучене, запостављене али, показало се, ипак виталне српске академске заједнице на Косову и Метохији и представника њене државе. Надамо се, у циљу јачања а не слабљења и испоруке Универзитета, постојећим властима непостојеће државе Косово.