Врхунац ироније био би да, ако Српска као део БиХ на силу буде "угурана" у НАТО алијансу, власти у Београду одмах предају захтев за учлањење Србије у НАТО под изговором да не желе НАТО границу на Дрини, што је, иначе, аргумент који данас најчешће потежу представници РС у свом противљењу чланству БиХ у НАТО

Неофеудализам узима све више маха у једном броју европских држава. Тренутно од ове болести болују Шпанија, Уједињено Краљевство, Белгија, прве симтоме показује Италија (Венето, Ломбардија), а метастазирала је Украјина.

Начин на који је парламентарна опозиција испољила свој однос према проблематици предстојећег пописа становништва, показује да су три највеће ,,опозиционе'' странке у служби система.

 У нашим крајевима кажу „од старог непријатеља никад новог пријатеља“. У случају Хрватске, нико не очекује да будемо пријатељи. То би било сулудо након ратних злочина, актуелних политика које кокетирају с особама осуђеним за ратне злочине и необјашњиве потребе Хрвата да у Србима траже кривце за све

Маршал Тито је дошао у Београд 5 дана по ослобођењу главног града, које је успео да оствари уз помоћ, али не и на руским тенковима. Његовом политичком домишљатошћу Београд је, уз Париз делимично, био једини главни град у Европи у Другом светском рату, у чијем је ослобађању учествовала и регуларна, међународно призната национална војска, НОВЈ.

Крпљење имиџа Хашког трибунала изводи се стварањем привидне симетрије у третману хрватских и српског генерала. У складу са очекивањима познавалаца српског менталитета и политичке сцене, пропагандне дивиденде од пуштања Перишића почеле су да се гомилају.

Још нема одговора на питање какве ћемо конкретне користи или штете имати од покушаја да будемо војно неутрални. За сада је сигурно само да се неутралност још не може тумачити као заокрет према Русији, већ као известан застој у приближавању атлантској алијанси.

 Етнички мотивисана убиства Срба на Косову и Метохији почела су још осамдесетих година, а деведесетих су дотад, како су тврдили, насумична убиства прерасла у масакре терористичке ОВК.

Да ли данас уопште постоје родољуби и патриоте у држави Србији? Да ли данас они смеју јавно да показују свој осећај дубоке, нематеријалне, безинтересне, високо моралне и узвишене љубави према својој држави и друштву?

Да ли су лична корист, либерално тржишни принципи или прагматика утицали на Муров преферирајући политички укус када су у питању црногорске прилике хипотетичко је питање, али морамо узети у обзир различите претпоставке како бисмо боље схватили и антиципирали њену исходишну суштину.