Рафинирани цинизам Хашког трибунала

Пре него што у овим временима тешке економске кризе сиђете у подрум по флашу шампањца, да бисте изразили задовољство и да наздравите дуго очекиваној ослобађајућој пресуди и једном српском генералу, застаните и размислите. Пре неколико недеља, жалбено веће Хашког трибунала, којим је такође председавао судија Теодор Мерон, на опште огорчење не само свих Срба него и госпође Наташе Кандић, ослободило је хрватске генерале Готовину и Маркача. Иза тих оптужених генерала и њиховог дела стао је – да се изразимо речима надбискупа Степинца у једном другом контексту – „плебисцитарно“ цео хрватски народ. То значи не само  обичан „пук“, већ и држава, црква, културне и јавне установе, борачке организације – апсолутно сви. Порука Хашког трибунала свима њима била је: морално и правно, ваши су хероји без мане и враћамо вам их као слободне људе, нетакнуте части. Ослобађањем Готовине и Маркача Трибунал је оправдао и прославио животно дело којим су они задужили Хрватску: операцију Олуја и свирепи покољ и прогон већине преосталих Срба.

Иза генерала Момчила Перишића, истина, није стала ниједна посебно значајна установа или део српског народа, али то није неуобичајено јер они то не чине ни за своје праве хероје, који стварно јесу без мане. Оно што се у овом случају истиче нису наде и молитве српског народа и његових највиших културних и моралних ауторитета упућене Свевишњем да им се, одбрањен и оправдан, невини генерал Перишић што пре врати, већ цинична порука са којом Трибунал њега шаље кући. Хрватима, Трибунал је вратио „невине хероје“, на страну утемељеност тако накарадне перцепције једног морално хендикепираног пука. Аналогном пресудом, Трибунал сада Србима враћа „њиховог“ човека. Само што он њих и њихову државу, осим срамотом, није задужио ничим, а његова репутација грађанина и војника у мотелу Шарић 2002. године уништена је неславним хватањем, како би се дипломатски изразили Французи, на делу „intelligence avec l’ennemi”. Порука коју Трибунал шаље Србима, и коју ће сви потенцијални будући имитатори генерала Перишића помно проучити, јесте да под одређеним околностима улажење у ту врсту односа чак може бити – корисно.    

Привидна симетрија у поступку Трибунала према генералима са једне и са друге стране прикрива циничну асиметрију која вређа неупоредиво више од бахатог ослобађања Готовине и Маркача.

Подразумева се да је у овој неукусној драми Момчило Перишић инструментализован као што се његовим волшебним ослобађањем инструментализује некритичка лакомисленост српске јавности. Разлоге за његово улажење у интиман однос са силама које нису пријатељски расположене према држави коју се заклео да штити и према народу из којег је потекао, и коме по природним законима у униформи и у цивилу он дугује неограничену личну лојалност, вероватно нећемо сазнати никад. Али од тренутка када су прихватили његове услуге, он је морао знати (као други који су направили сличан подли избор, и сада у физичкој немоћи и највећој моралној беди ишчекују да сазнају своју даљу  судбину) да тим чином постаје њихова играчка. Играчке не одлучују како ће бити коришћене.

Перишић је био оптужен у време и на начин како је то одговарало онима којима је служио. Док је оптужени Слободан Милошевић још био жив, потрошени бивши начелник Генералштаба и досовски политичар Момчило Перишић био је још употребљив, али само као карика у оптужном ланцу према Милошевићу. У тренутку подизања Хашке оптужнице 2005. године, улога жртвеног пиона био је последњи и максимални данак који је Момчило Перишић могао да понуди својим свирепим господарима. Захуктала машинерија „међународне правде“ у предмету Перишић није се лако могла заустављати, чак и да је неко то хтео, само зато што је у међувремену Слободан Милошевић преминуо. Резултат првостепеног поступка – двадесет седам година робије – оптуженом је упечатљиво дочарао непобитну исправност Кисинџерове чувене опаске о томе колико је фатално улазити у савезничке односе са милосрдним анђелима са којима су Перишић (и неки други, који у овом тренутку у неком београдском ћумезу чекају изрицање своје провостепене пресуде) тикве садили.

Општа индигнација коју је изазвала ослобађајућа пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу несумњиво је променила даљи ток Перишићевог живота. Magister ludi присетио се своје играчке која је чамила у шевенингенском казамату и чији се жалбени поступак приводио крају. У Хашком трибуналу, укидање двадесетседмогодишње робије и поништење кривичне одговорности сразмерне тако дуготрајној затворској казни не представља ни најмањи проблем – уколико за то постоје довољни политички разлози.

Крпљење имиџа Хашког трибунала у Србији стварањем привидне симетрије у третману хрватских и српског генерала управо јесте разлог такве врсте. У складу са очекивањима добрих познавалаца српског менталитета и политичке сцене, пропагандне дивиденде од пуштања Перишића одмах су почеле да се гомилају. Од кафанских „анализа“ како Хашки трибунал ипак није баш тако пристрасно антисрпски као што се доскора сматрало, па до сасвим разумљивих излива задовољства и солидарности што се колеги посрећило од државних званичника којима је, као донедавно оптуженом, „intelligence avec l’ennemi” – каријерни избор.

Поступак, отворен из чисто политичких разлога 2005. године у Хагу, године 2013. из потпуно истих разлога је окончан. Остаје још поступак из 2002. године, који је тада из техничких разлога био прекинут зато што се осумњичени – ухваћен in flagrante – витешки бранио имунитетом народног посланика. (Народног? Зар га није срамота?) Сада је изванредна прилика да се тај замрзнути поступак обнови и доведе до краја, јер никаквих правних, а најмање моралних, препрека томе нема.

Fat chance! у Америци би се рекло. Да парафразирамо ону народну изреку, гњида гњиди оптужницу не пише.