И, као треће, према слову Дејтонског споразума рок трајања тројице иностраних судија био је ограничен на десет година, што значи да је састав Уставног суда без странаца требало да изабере парламентарна скупштина БиХ још прије читаву деценију.

Након 5 октобра, СРЈ одустаје од континуитета са СФРЈ,подноси нови захтев за чланство у УН и једнострано повлачи тужбу против БиХ Овај гест добре воље је пратило и успоставање дипломатских односа (и серија извињења највиших државних фукционера из Београда). СРЈ подноси и Инцијативу да МСП ex officio преиспита своју јурисдикцију.

Даље, за разлику од Ганића и Дивјака, у случају Насера Орића постоје најмање два инсајдерска сведочења добро позната јавности. Једно је сведочење Ибрана Мустафића из његове књиге “Планирани хаос” које је потом поновио у више наврата у изјавама медијима.

Док Вучић говори о “бубицама“ које су га прошле - ваљда мислећи на свој радикалски период у коме се залагао за “Велику Србију” - бошњачки политичари, почев од Изетбеговића, очигледно не мисле да су они имали било какве “бубице“, већ да су њихови политички циљеви одувек били исправни.

Чињеница да је први човјек странке реизабран, те да је странка дефинисала врло јасне магистралне линије будућег дјеловања, омогућава да се процес трансформације и модернизације странке, који је од почетка Босићевог предсједниковања проводило руководство СДС-а, приведе крају, и странка очисти од идеолошких остатака заснованих на некаквим другачијим агендама.

Зато је, на подстицај "Аваза", из аналогије Куманово-Зворник по линији исламског тероризма, открио да Срби профитирају на антиисламској хистерији у Европи. Испада, дакле, није проблем исламофобична Европа, па чак ни исламски терористи који су је угрозили, него РС која све то користи.

Индикативне су бошњачке реакције на друштвеним мрежама јер откривају шта искрено мисли национално-верска база. Мало их је који Ибрићев убилачки чин, без релативизација, осуђују као показатељ да исламски тероризам стиже и у наше крајеве.

Бошњаци ће се прије свега коначно морати суочити са реалношћу, да је константно пропагирање суживота са Србима и Хрватима и државном јединству, за које су често били спремни уступке унапријед пружати, бесмислено.

Можда ова подела улога СНСД-а и Савеза за промене, где су на једном нивоу једни власт, а други опозиција, а на другом нивоу ови други власт, а први опозиција – може донети и неки бенефит Српској пред тежим искушењима на „европском путу“.

Ако су избивањем из Сарајева током рата, Неле из Београда и Куста из Париза, наводно, подржавали разарање „мултиетничког“ Сарајева, нису ли онда, поготово, и Хаџихафизбеговић и Сидран, остајући у граду својим ћутањем подржавали насиље  над Србима.