Неле Карајлић и непожељна истина о Србима у Сарајеву

(Пресс, 24. 2. 2015)    

„Потјеран сам јер сам увидио да 199.999 особа исте вјере или било чега другог напустило град на исти начин. Ако 200 хиљада Срба одлучи да се врати у Сарајево, рецимо 2. новембра 2021. године бићу њихов лидер. Мислим да је то град у коме Срби морају живјети. Али, нажалост, то није могуће. Сарајево је фикција, идеја у утопији. Сјајна идеја, али је нажалост пропала.“ – одговорио је др Неле Карајлић за Радио-Сарајево непосредно по завршетку рата у БиХ, на питање зашто је отишао и зашто нема намјеру да се врати.

Када је ономад први пут навратио у родни град, на истим радио таласима је репрезиран тај интервју и изазвао је толико негодовање Сарајлија да је његово кафанско друштво морала да чува полиција. А Неле је само поменуо цифру српских избјеглица коју је утврдио Хелсиншки одбор (Срђан Нијаза Диздаревић) и ни рјечју није поменуо узрок егзодуса својих сународника. Шта је онда изазвало толики гњев?

Сарајлије напросто не воле да чују ни алузију на овај дио ратне драме, у своме, како кажу, и данас „космополитском“, иако безмало етнички чистом муслиманском граду. О Казанима, Добровољачкој, о јавним и приватним затворима, слању на копање ровова, пљачкању станова, шиканирањима у редовима за воду и сл. повремено су понешто писали и „Дани“ и „Сл. Босна“. Али, када то исто помену они који су управо због тога отишли, онда постају домаћи издајници. Ваљда је требало да остану и уживају у порукама слушалаца у контакт-емисији радио „Хајата“ да „сваки Муслиман треба да покоље Србе у својој улици“ 

Ако су избивањем из Сарајева током рата, Неле из Београда и Куста из Париза, наводно, подржавали разарање „мултиетничког“ Сарајева, нису ли онда, поготово, и Хаџихафизбеговић и Сидран, остајући у граду својим ћутањем подржавали насиље  над Србима. То је малтене као када би Турцима данас пало на памет да осуђују хришћане што су пред насиљем Османлија напустили пријестоницу Источног римског царства, умјесто да су остали, прихватили да се на цркви Свете Софије догради минарет и сачували мултиконфесионални карактер Константинополиса/Истанбула.

Шта је, по њима, Неле требало да уради? Да остане у Сарајеву да би и сам постао једна од, према Мирку Пејановићу, три хиљаде српских жртава унутрашњег терора?

Или да, упркос свему, као „заштићени свједок“ пред репортерима западнх медија фингира мултикултурни имиџ олимпијског града? Ако мисле на ово друго, зашто га послије рата нису позвали да се врати, јер Сарајево се и у миру празнило од Срба, па би им био још кориснији као камуфлажа? Елем, не ваља им Србин Неле ни када оде, ни кад се врати, ни када, као ономад, само наврати.

Но, вратимо се у реалност! Оног Нелетовог имагинарног „3. новембру 2021.“ биће у Сарајеву још мање оних који памте „златно доба“ и гњаве потомке са причама о Бијелом дугмету,  Доли Бел, Забрањеном пушењу, Надреалистима, КК Босни итд. А  неупоредиво више оних којима је данашње Сарајево један нормалан муслимански град у коме, као и у већини малоазијских и блискоисточних градова, доминирају сунити, има доста вехабија, нешто шиита и занемарљива мањина од пет одсто хришћана, који у миру мало коме сметају, али када се закува, први настрадају.

Да бјежање од те реалности у фантазије сарајевског мултиетничког патриотизма или велеиздаје може бити опасно свједочи примјер Емира Суљагића. Бошњачког политичара у успону који, у име ратних гробова, Нелета и његово кафанско друштво, у коме нису били само Срби - назива „смећем“.