Демократски централизам је доктрина према којој се избор владајуће елите (и програма – сиц!) догађа у демократским процедурама. Међутим, када се на тај начин изабере вођство, програм и политике, конкретне одлуке доноси изабрано руководство, без обавезе консултовања базе, која је обавезна да се безпоговорно повинује одлукама управљачке елите.

Пошто је ваљда и раније знала да је ентитетска подјела БиХ међународно верификовани евро-амерички пројекат сервиран у Дејтону, и пошто је, ево, сада открила да су „у подршку Српској били укључени сви лидери од Слобе до Бориса, Бисерко је требало да се запита гдје је онда уопште проблем сем у њеној глави.

Тако се може доћи у ситуацију, истина мало вероватну, да Савет министара БиХ буде формиран пре Владе ФБиХ, јер ће Човићеви „пријатељи“ из Брисела и Загреба наставити да инсистирају на брзом формирању извршне власти на нивоу БиХ зарад „убрзавања евроатлантских интеграција“ БиХ.

У погледу очувања изворног уставног статуса и постојећих надлежности Републике Српске треба по сваку цену спречити било какву пукотину, а камоли раскол у српској политичкој и страначкој елити, као и учешће у било ком нивоу власти на штету српског народа.

А ако се оствари Додиков наум да убрзо формира своју владу, онда ће се, у најмању руку, одужити и процес формирања власти на нивоу БиХ, уколико ХДЗ БиХ Драгана Човића буде и даље инсистирао да се власт из оба ентитета(РС и ФБиХ) преслика на ниво БиХ.

Посебно је важно да та борба у РС обухвати читав период, од Дејтона до данас. Да ни једна власт у РС не смије бити изузета од одговорности за тешко економско и социјално стање у овом ентитету.

Кључ свих поменутих „случајева“ јесте изборна база, која је у национално дубоко  подијељеним друштвима као што је БиХ напросто национално структурисана. Увођење конститутивности сва три народа у цијелој БиХ, под својевременим притисцима из Сарајева и Брисела, имало би смисла само под условом да су и релативно равномјерно дистрибуирани на цијелој територији земље.

Ако "странци" и даље буду истрајавали на старој парадигми, што им преостаје? Миљеници на политичкој и страначкој сцени су им на демократским изборима углавном поражени, пројекти пропали. Но, ако не може кроз институције, може изванинституционално, дакле путем рушења немиљеничке власти кроз просвједе.

Резултат избора још увек је непознаница, али независно од тога покушај примене стандардне технологије „обојене револуције,“ да би се ванинституционално утицало на исход, у Републици Српској је доживео морални и политички крах.

Готово сва домаћа и инострана истраживања показују да Додик, Жељка Цвијановић и СНСД, са ДНС-ом и СП-ом, имају већу или мању предност над кандидатима и листама Савеза за промене, али не толику да резултат не би могао бити тесан.