Крај лажи и самообмане за бошњачку политичку елиту - РС ће се отцепити

Сценарији за будућност БиХ – РС се отцепљује (I део)

Дејтонски мировни споразум је пропао. Босна истрајава у подјели и агонији и њена судбина је под утицајем конфликта између Запада и Русије.

Будућност БиХ ће принципијелно бити другачија него она која је у Дејтону 1995 уговорена.

Судбина ове земље ће наново имати утицај на дешавања на Балкану и у Европи; биће под утицајем хрвања Запада и Русије и имаће ретроактивно дејство како на однос између наведених сила тако и на однос између муслиманског и немуслиманског свијета.

Прије смо мислили, националитичка мржња и политичка агонија Босне и Херцеговине ће бити превазиђена када се моћ националистичких политичких партија СДС, ХДЗ и СДА сломи губитком већине гласова Срба, Хрвата и Бошњака. То се већ одавно догодило и сада знамо, колико смо дубину проблема подцијенили. Данас је горе него онда.

Удварање Бошњака код некадашњих ратних противника за суживот у једној мултиетничкој држави је бесмислено и недостојанствено. Политичке партије, које Србе и Хрвате заступају, опструирају и даље сваки заједнички напредак, а БиХ истрајава у политичко-привредно-социјалном смрзнућу и – иако понеко то не жели да призна – ипак свако осјећа, да овако како јесте не може остати.

Нико озбиљно не сумња, да би једном референдуму у РС-у о одвајању од БиХ велика већина српских гласова била сигурна. Питање није, да ли ће се једна таква сецесија десити, него само када.

Небитно је, да ли нам се ова чињеница и њена конзеквенција, наиме преостајање једног остатка босанске дрзаве, свиђа или не. За реалисте се ради само о томе, шта се под тим околностима треба радити. И то сад!

Размотримо прво одвајање РС-а са једног узвишеног гледишта. Имају ли грађани, рецимо Квебека или Каталоније или Баскије или Шкотске или Косова принципијелно право, сами да одреде, да ли хоће да једној страно доживљеној влади подлијежу или једну „сопствену“ владу, једну сопствену државу, преферирају? Чак и кад се сложимо, да, када питање „слобода“ звучи, одговор само врло ријетко „нова држава“ може бити - тим се грађанима из општих демократских промишљања сопствена одлука неће моћи ускратити.

„Стој!“, повикаће већина Бошњака, „случај Републике Српске је потпуно друкчији. Срби су, за разлику од наведених примјера, земљу, са којом се од БиХ желе да отцијепе, убиствима, силовањима и етничким чишћењем отели. Земља, села и градови, које за себе рекламирају, су до прије 20 година великим дијелом били нама самима настањени и ми полажемо право на њих (инсистирамо на нашем праву). Ако хоће да припадају Србији, могу радо ићи – али без земље која им не припада.“

То је тачно, РС, какав данас егзистира (49% територије БиХ), је неправдом и ратом настао, неправдом, коју је „интернационална заједница“ Дејтонским споразумом фактицно санкционирала. Је ли тиме питање референдума о одвајању РС-а ријешено?

У 19. стољећу САД су скоро половину мексичког територија насилно присвојиле (који је претходно од шпанских освајача старосједиоцима отет). У истом стољецу су Пруси и Аустрија Данској данашњи Schleswig-Holstein одузели. Регија Елсас и Лотхринген је између Француске и Њемачке више од једног пута мијењала „власника“, увијек ратом. Око трећине Њемачке је 1945 Пољској и Совјетском Савезу додијељено а њемачко становништво протјерано (након сто је ово подручје од њемачког реда (братства) славенском становништво на грозан начин отргнуто). Израел до данас врши експропријацију палестинске земље и протјерује њене насељенике. Набрајање се да произвољно наставити и на друга времена и просторе проширити.

Оправдава ли то неправду, насиље, безимену патњу толико људи? Наравно не! Овдје нас треба једна друга чињеница интересовати: Некада, прије или касније, отета земља постаде домовина других људи, домовина за потомке освајача. Дјеца и унучад бијаше рођена, уништено наново изграђено, уточиште, храна, друштво опет створено. Ко некоћ потпуно уништени Гдањск данас посјети, не може оспорити, да су Пољаци своју, а некада њемачку земљу, стекли.

Ко нове ратове и бескрајне ратове не жели, мора – ма како болно за насилно протјеране то било – да једног дана као чињеницу препозна, да је из прошле неправде легитимна домовина за друге људе постала. Иначе би се морало акцептирати, кад ултра-ортодоксни кажу:“ Ми смо одабрани народ Бога, наши претци су прије 2000 година били ту, сад смо ми опет ту, а ви Палестинци бјежите боље.

Настанак легитимне домовине, који коријени у неправди, је процес, који ће и у РС-у тећи, и који је већ у току. Као и свуда, један дио људи који тамо живе су они, који су сами претходно све изгубили и у чијој домовини други живе.

Само сањар би могао тврдити, да је одржавање референдума о независности РС-а за сва времена нелегитимно. Једино дозвољено би у врх главе било питање, када се бесправно освојена земља преображава у легитимну домовину каснијих генерација. У првој генерацији након освајача, другој, трећој? Након 50 година, након 100 или 1000? Ово питање не одговара ниједна света књига и ниједан интернационални закон. Оно се одговара, овисно о хисторијско-политичком стању, различито и често само од себе.

Милорад Додик, предсједник РС-а и бивши предсједавајући интернационалне алијансе независних социјалдемократа је на ово питање заједно са својим сљедбеницима, већ кратко након рата, и од тада свако мало одговарао. Он у РС-у бива без сумње, не упркос, него због његове националистичке хајке против заједничке државе БиХ изабран. Он је одбацује, опструира, саботира и блокира сваки напредак у земљи, чак и онда, када његови српски земљаци у РС-у хитно побољшање свог биједничког зивота требају, које је без функционирајућих демократских структура илузорно.

Свиђа се Додику Сарајево намјерно „Техеран“ називати. Он и влада РС-а су изнова и изнова прекорачавали црвену линију и кршили правила, која су БиХ од „интернационалне заједнице“ била наметнута. Прије је ОХР у таквим случајевима био конзеквентан, наметао санкције, политичаре отпустао. То је очигледно прошлост, јер му се то сада одобрава.

Независни политички проматрачи долазе до не баш чудноватог и погрешног закључка, да је РС неслужбене сигнале морао примити, да одлучујуће стране силе једном курсу, који на крај БиХ у овој форми циља, више не стоје на путу.

За ову претпоставку би са једне стране могло да говори то, што многи западни политичари, који се од 1992. на Балкану ангажирају (са свим грешкама, за које носе одговорност), не само однедавно губе наду, да се са политичком класом и са њом вођеним становништвом у БиХ може супстанцијални прогрес остварити. Већ преко 20 година су огромне своте директно или индиректно у земљу упумпаване, привреда упркос томе лези на тлу, држава не функционише, њене структуре егзистирају само рудиментарно, корупција и хрђаво управљање харају, националистичка самодефиниција кује већину Срба, Хрвата и Бошњака још увијек више него жеља држављана за будућношћу, добрим животом за себе и своју дјецу.

ЕУ, која једва успијева да са самоствореном кризом изађе на крај, чија средства нису довољна, да својим медитеранским земљама чланицама помогне из невоље, која је финансијски и политички са проблемима источних и јужних сусједних држава преоптерећена, дјеловала је невољна, да досадашњи ангажман на Балкану настави.

И коначно, ко се још интересује за БиХ? Силе, које њену судбину кроје, већ одавно имају важнија посла: Ратови у Украјини и Палестини, Либији, Сирији, Ираку и Авганистану, распадајућа атомска сила Пакистан, напетости са Русијом, разговори о нуклеарној енергији са Ираном, успон БРИКС-држава (скраћеница за Бразил, Русија, Индија, Кина, Јузна Африка) , помицање снага у Азији у склопу са новом самосвијешћу Кине, исламски тероризам у Африци, Блиском Истоку и другдје, финанцијске кризе и глобално загријавање климе... а не може се ни искључити да Запад уступке направи код српског питања Русији, чија је кооперација у Украјини, Сирији или негдје друго неопходна. С друге стране, однедавно појачано хрвање ЕУ и САД-а са Русијом због зона утицаја на Балкану, би могло распад БиХ, каква данас постоји, потицати.

Опадајући интерес западних политичара за БиХ дјелује, као да, у сваком случају од почетка оружаних сукоба у Украјини, једном новом геостратешком погледу на Балкану отвара врата.

Када је се на сједници УН-Вијећа сигурности 11. новембра радило о продужетку мандата, у БиХ стационираног ЕУФОР-а, Русија је по први пут пријетила тиме да ће гласати против продужетка мандата. Према новинарским извјештајима, руски УН Амбасадор Чуркин је изјавио, да је Русија против било каквих интернационалних трупа у Босни, јер оне стимулишу интеграцију земље у ЕУ и НАТО. Након пријетњи Велике Британије да ће, уколико Русија гласа против продужетка мандата, трупе НАТО-а бити постављене, Русија је се по први пут суздржала гласа. Русија је и прије у одбору за имплементацију мира дала до знања, да егзистенцију државе у њеним садашњим границама неће гарантовати. Пар година раније, Русија је одобравала интеграцију бивших југословенских држава у ЕУ.

Није тешко дефинирати, гдје актуалне зоне утицаја на западном Балкану теку. Словенија, Хрватска, Косово засигурно нису циљ руских тежњи ка успону. Србија напротив, крстари јасно. Привредни утицај Русије је велик, он контролише посебно српски енергетски сектор, и од 2013. постоји споразум о стратешком партнерству са Русијом.

А БиХ? С обзиром на јасно подијељене симпатије политичара и становника оба ентитета у држави, биће тешко могуће, како Русији тако и Западу, читаву земљу као цјелину једној зони утицаја додјелити.

Милорад Додик, предсједник РС-а, који је је такођер против ЕУФОР-трупа у држави, тврди, да са својих честих путовања за Москву носи јамство, да ће Русија у свим интернационалним тијелима интересе РС-а заступати. Осим тога је информисао медије о руском кредитном одобрењу у висини од 270 милиона Еура.

Сажето: У сиромаштву, непрестаним напетостима и дисфункционалности потонуло стање БиХ немогуће може неограничено трајати. Један демократски успон, а камоли у мултиетничкој кооперацији, није нигдје на видику. Страни интереси, повећавајуће напетости у Европи између Запада и Русије, појачавају интерне центрифугалне снаге у БиХ и потпомажу им можда ка њиховом убрзаном и одлучујућем успону.

Одвајање РС-а је први корак, који ће балкански чвор разбити.

То не значи да ће сепарација РС-а глатко и без сукоба протећи. Многим Бошњацима ће бити више него тешко да Србима Сребреницу и гробове својих ближњих, које су Срби побили, препусте. Географски облик РС-а је неповољан и водиће к захтјевима за размјену територија. Неодређена кострукција дистрикта Брчко, који РС дијели на два дијела је предестинирана за изазивање нових немира када се буду нове земљописне карте цртале. Око питања подјеле државних дугова и државног власниства ће бити свађ, Ипак, проблеми ове врсте сепаратисте никада нису заустављали.

Два сценарија за вријеме након отцјепљења РС-а (II део)

Након одвајања РС-а остаје најприје само труп државе, који се састоји од 51 % данашње БиХ површине и насељен је претежно Бошњацима у Босни и Хрватима у западној Херцеговини. Став већине политичара, који репрезентирају Хрвате не даје разлог за већи оптимизам него што је то у случају Додика, када се ради о равноправном статусу свих грађана и демократске будућности БиХ. Након одвајања РС се смије рачунати са тиме, да ће и Хрвати исто право за себе тражити, да се одвоје од Бошњака, који наводно настоје да их доминирају. Иредентизам (политички покрет за независност и припајање матици) босанских Хрвата је довољно доказан.

Немали број људи у Босни сања о рјешењу дуготрајних проблема у једном налету и то кроз приступ Европској унији. То је већ једном било предложено током босанског рата од њемачке странке „Зелени“. Како тада није постојала спремност ЕУ-чланица да се непредвидиви проблеми и конфликти унесу у кућу.....(....)...тако су и данас неспремне да као хитну мјеру пацификације, заједно прихвате преостале Екс-Ју државе у своје окриље.

Али да ли је барем појмљиво, да Запад могућност једног „малог ријешења“ разматра, како би ризике нових напетости у бошњацко-хрватском остатку државе пресрео стварањем једне федерације или конфедерације са ЕУ-чланицом Хрватском.

Ово рјешење би имало предност, јер би босански Хрвати коначно били „дома“, амбиције неких хрватских политицара би биле задовољене, њихов его би се пропорционално величини дрзавне територије повећао, а Бошњацима би се омогућило да постану цлан ЕУ а да не мрдну прстом и да у ЕУ-субвенцијама нађу рјешење својих мизерних животних услова. Хрватско одвајање од остатка државе БиХ би било сувишно, евентуална брига западних политичара због муслиманске државе у Европи би била откачена, а то „мало рјешење“ би погодило само једну прегледну област и мали број људи.

Међутим, и ово рјешење би међу Бошњацима наишло на отпор. Упркос свим ратним искусвима Бошњаци се осјећају ближе менталитету Срба него Хрвата. Заправо, они Хрватима не вјерују, нарочито онда ако би у тој новоствореној држави били грађани друге класе. Из хрватске перспективе такво једно рјешење такођер не би било оптимално, јер би себи направили више проблема него што могу извући предности. Направили би себи проблеме привредне, административне и политичке природе. Створити једну нову државну творевину са привредно и инфраструктурално неразвијеним подручјем, са чијим је становништвом ради протеклог рата напет суживот за очекивати, би коштало пуно новца, којег Хрватска – и ЕУ исто тако – нема.

Све у свему, према датим околностима и реално сагледано, више говори против овог сценарија него за. Вјероватније је, да се након српског одвајања, хрватском неће моћи или хтјети супроставити. Резултат ланчане реакције је – а то је највјероватнији сценариј – настанак једне бошњачке минидржаве, која ће великом већином бити Бошњацима настањена, а који се или у религиозном или у културалном смислу дозивљавају муслиманима. И пошто се покус мултиетничке државе трију међусобно сузбијајућих нација показао неуспјешним, овај расплет је не само неумитан – него уз то није нужно ни лош. Постоје и друге мале државе без директног приступа мору – важно је шта направиш од тога, прецизније: шта ће Бошњаци од тога направити.

Овај развој ситуације, иако под датим околностима најреалистичнији и највјероватнији, захтјева озбиљне и благовремене припреме и залагање, како бошњачких политичара и интелектуалне елите тако и шире популације. Али нема се утисак да неко за озбиљно прихвата овај изазов, Бошњаци испијају кафе, њихове политичке вође себи пуне џепове и сви колективно потискују реалност и буље као зец у змију, упркос цињеници да се вријеме самообмане и лажи неизбјежно приводи крају, приводити мора.

Будућа држава Босна ће стојати пред великим интерним изазовима. Да ли ће при томе долазити помоћ с вана – и са које стране – зависиће од тога, како се Бошњаци сами према тим изазовима опходе.

Најочигледнији изазов је дезастрозно стање привреде, ситна индустријска продукција, висока незапосленост, лоша инфраструктура, празне јавне касе. Узрок овом стању је великим дијелом некомпетентна, корумпирана и самољубива политичка класа. Овај проблем је одлучујући и становнишво ће се са њиме морати позабавити. Поврх тога је преокрет у култури и менталитету неопходан, који има за циљ да се фокусира на самоиницијативу и организацију, а не на буљење у вође, којима се пасивно и фаталистички све одлуке предају. Политички самопослужитељи су добро организовани, као криминалне банде – многи паметни, проактивни и добровољни људи, који јос нису емигрирали, то нису.

Социјални немири на почетку године 2014., који су интересантно били прије свега на дијелове земље концентрирани, на којима постоји бошњацка већина, давали су у том контексту разлог за наду. Први пут након рата грађани су устали у великом броју против политичара, који им нису ништа имали за понудити осим незапослености, сиромаштва и безнађа. Док су се званицни синдикати понашали пасивно и одсутно, фрустрација грађана се одразила не само на горећим владиним зградама него и у грађанским пленумима, који су дискутовали о алтернативама данашњем политичком стању. Ови догађаји показују потенцијал за промјене, иако нажалост остаје утисак, да се није развио покрет који би људе трајно мобилизовао и укључио.

Оптимизам ће и са других аспеката бити неопходан. Муслимани у Босни нису једна хомогена група. Многи су прије у културалном него строго религиозном смислу сунитски муслимани, који се културално и хисторијски осјећају европљанима. У свјетлу рата су се страном подршком створиле заједнице радикалних муслимана, које се активно залажу за политички Ислам, људи, који осјећају припадност вехабизму и салафизму.

Њихови политичко-идеолошки ментори из Саудијске Арабије, Емирата итд. Имају већ дуго своје стопало у вратима, било то због мудрог предвиђања или сретне околности. Многе џамије, које се скоро 20 година у сваком селу, на сваком ћошку граде, они финансирају, исто као и са њима повезане школе и социјална мјеста сусрета. Импресивне грађевине, које њихове инвестиције посебно у терцијарном сектору красе, демонстрирају грађанима на очит начин, да су њихова финансијска средства безгранична. Они би могли бити спремни, када нова држава и њени политичари буду требали новац – а требаће - да више инвестирају и кредите стављају на располагање. Али ко капелу плаћа тај одређује и музику, која се свира.

У босанским селима влада често једно сиромаштво, које се не разликује од развојног нивоа неких других континената. Тамо намирнице, одјећу и лијекове дијелити, ће засигурно изазвати симпатије и подршку за донаторе. Бошњаци већ данас причају о познаницима и комшилуку сиромашних породица, које су од „религиозних“ примили финансијску помоћ и заузврат живе новим „религиозним и прикладним“ начином зивота, који се експонира прије свега кроз нови стил облачења жена. У градовима неће бити тешко, упосленике у предузећима са капиталом из строго религиозних земаља, на то потсјетити, да је сигурност њиховог радног мјеста повезана са промјеном начина живљења.

С друге стране је већ током рата и након тога долазило до сукоба између Бошњака и тзв. муџахедина, тада још страних ратних добровољаца, који су нпр. љубавне парове, који су се у јавности држали за руке, угрожавали, или онда, када су покушавали бошњачке имаме протјерати из џамија. Мора се од тога поћи, да ће горе описани развој водити ка тешким конфликтима између оних Бошњака који ће из Арабије импортованој интерпретацији Ислама слиједити и оног широког круга Бошњака, који његују европски стил живота и који желе њима прикладан правац вјере да прате. Ко ће тај спор за себе одлучити, биће овисно од више фактора: Привредног и социјалног стања државе – како рекох, средства арапских спонзора су непресушна - од политичара, који ће управљати земљом, глобалном стању у свијету, које ће понашање страних сила одређивати и на крају од припреме самих Бошњака.

Бошњаци ће се прије свега коначно морати суочити са реалношћу, да је константно пропагирање суживота са Србима и Хрватима и државном јединству, за које су често били спремни уступке унапријед пружати, бесмислено. Они се морају од парализирајућег стања ишчекивања опростити, чекања, да се нешто деси, да неко нешто предузме, да се неко о њиховом проблему побрине. Бошњаци ће морати коначно реализирати да „онај ко се политици не посвети, политика му се освети“. Самообмана мора имати крај и направити једном јавном дискурсу мјеста, једном дискурсу, у којем интелектуална елита и народ дефинирају, ко су и какве интересе као нација имају. Тек на овој бази се може ступити у постепену интеракцију са другим националностима. Такав један дискурс ће неизбјезно к томе водити да се питања одговоре попут: Како хоћемо да живимо? Како треба држава да изгледа у којој желимо да живимо? Какви политичари морају бити, који желе да нас предводе?

Без сумње, питање муслиманске културе и муслиманске вјере, њен однос према другим вјерама и невјерницима итд. заузима централну позицију, ако Бошњаци свој идентитет самостално дефинишу. То би био велики добитак за Бошњаке, Европу и за Ислам, ако би из Босне један теолошки концепт облика и карактера једног европског Ислама извирао. Таква једна варијанта вјере је већ у Средњем вијеку имала сансу да се развија, нпр. преко мислиоца као сто су Ibn Ruschd/Averroes. Један децидно европски тип вјере, Исламу, који је хисторијски и актуелно различите правце у себи развио, напротив, не би опонирао, он би предочавао његов сопствени хисторијски диверзитет.

Можда би то био Ислам, који би у себи носио европску идеју односа између разума и вјере, који се залазе за равноправност између жене и мускарца, који би изазовима модерног свијета и суживоту различитих култура понудио другачије одговоре од каменовања и сјече руку, један Ислам, који толеранцију умјесто насиља пропагира у суживоту са другим вјерама. Један такав облик вјере и зивота, Бошњацима као Европљанима не би био стран. Да би њих у једну такву теолошку интерпретацију Курана уоквирили, морали би интелектуалци и прије свега бошњацки имами преузети иницијативу.

Један такав допринос европској култури би био огроман добитак за све народе континента, који упркос вјерским разликама желе да мирно живе једни са другима. Правовремени дискурс око тога, ко су Бошњаци, какви желе да буду и како желе да живе би био најбоља заштита од страних идеологија, која им се намеће. Једна будућа Босна, која интегрални дио Европе јесте и жели то да буде, имаће добре шансе, током свог развоја, да рачуна на подршку својих мирољубивих комшија :Д . Али моја бака је рекла:“помози себи сам, помоће ти и Бог“. То важи и за помоћ међу људима.