Одузимање права на сећање - зашто РС не може и неће да се одрекне 9. јануара

(Прес РС)

Зашто правимо толику гужву око оспоравања 9. јануара да чак доносимо декларацију Скупштине РС? Судска пресуда на Изетбеговићеву апелацију још није ни донесена, а већ прејудицирамо негативан исход. Вређамо Уставни суд БиХ, који је дејтонска творевина, а толико нам је стало да се Дејтонски споразум поштује. Провоцирамо в. п. Валентина Инцка који је задужен да брани тај споразум, а то укључује и одбрану суда. Иритирамо дипломате водећих западних земаља од којих нам зависе евроинтеграције у које се свакодневно заклињемо.

Правимо политички проблем од у суштини техничког питања: прослава рођендана Српске може да се повеже и са неким другим не мање важним историјским датумом, као што су формирање српске скупштине или плебисцит српског народа. А пошто се обоје догодило 1991, Република би нам тако, календарски стекла чак годину дужи континуитет и традицију.

Зашто нам је ипак јако важно? Прво, баш на тај дан је донесена одлука о формирању РС, а најмање има разлога да ту историјску чињеницу фалсификујемо на интервенцију Бакира Изетбеговића, који нас је, заједно са својим бабом, истерао из Југославије и натерао да правимо Српску. Друго, тај уставни суд, иако заиста дејтонска творевина, постао је један од механизама преко којег нам Запад заврће руку, мења законе, узима надлежности, па ево, хоће и памћење.

Хашки суд се затвара, бонска овлашћења се већ дуже не користе, али зато је ту домаћа и непристрасна судска грана власти која безпризивно пресуђује. "Домаћа" - са тројицом иностраних судија, који се "непристрастно", при гласању редовно придружују бошњачким судијама. Треће, историјски датуми, јубилеји, годишњице односно колективна сећања на националне победе и страдања имају велики симболички значај за сваки народ и нису ствар погодбе са комшијама, англоамеричким амбасадорима, високим представником и судовима, или питање политичке коректности. Али о свему се може разговарати...

Као што прослава Дана Српске, ето, вређа осећања несрба, тако аналогно, нема сумње, и прослава међународног признања БиХ једнако вређа осећања Срба, па би требало да Бакир тај општи проблем асиметричних националних емоција и збрке око празника најпре реши унутар своје куће. Рецимо, да са ентитетским комшијама договори заједничку прославу дана потписивања Вашингтонског споразума, којим су се Хрвати одрекли Херцег-Босне и са Бошњацима се тако срећно удружили у Федерацију, да већ 20 година бију битку да из ње изађу.

Занимљиво је да нам Бакир сугерише да Дан Републике славимо на дан потписивања Дејтонског споразума јер је Српска тек тада и међународно призната, иако он и његови сународници тај споразум непрестано проклињу као велику историјску неправду. Пошто Срби тај датум ионако позитивно обележавају, можда би и могло тако, али под условом да нам се у слављу Дејтона придруже и сви остали Бошњаци, ако ништа у знак подршке мудром предлогу свога лидера.

Наравно, то из хиљаду разлога није могуће ни на једној страни и зато три народа, како који, и живе што у ентитетима, што у кантонима, што у БиХ. А наши представници из Савеза за промене, пошто су часно гласали за декларацију, лахко ће објаснити својим бошњачким партнерима у заједничким органима, зашто 9. јануар не можемо померати.