Savremeni svet | |||
Sudbina Jeljcinovog memorijalnog centra u Jekaterinburgu kao test preispitivanja skorašnje ruske istorije |
subota, 24. jun 2023. | |
Memorijalnom kompleksu, poznatijem pod zvaničnim nazivom ,,Jeljcin- centar'' u njegovom rodnom gradu Jekaterinburgu, preti zatvaranje ili temeljna promena sadržine. Sada se o tome razgovara u državnim organima a odluka se može očekivati u dogledno vreme. Inicijativu za zatvaranje ili promenu sadržine Centra pokrenulo je više uglednih i uticajnih ruskih ličnosti. Oni smatraju da Centar pokazuje zemlju u negativnom svetlu što unosi zabunu u ruskoj javnosti a ruši njen ugled u svetu. Ima čak predloga da se, u skladu sa nedavno donetom uredbom, Centar proglasi za ,,inostranog agenta''. Centar je otvoren 2015 godine uz podršku ,,Fondacije Jeljcin''. Njegovim Savetom rukovodi šef administracije predsednika Putina, Anton Vojko, što govori da ima zvaničnu podršku i nacionalni značaj.
Filmski režiser međunarodnog ugleda Nikita Mihalkov je ovih dana javno izneo zahtev za zatvaranje Centra navodeći da se u njemu posetiocima prikazuje ,,užasni animirani film o istoriji Rusije''. Posetiocima Centra se prikazuje film koji prikazuje Rusiju kao zemlju izdaje, ropstva i beskrajne prljavštine. A onda je došao jedan čovek (Jeljcin) koji je sve to izmenio nabolje''. ,,Ne prisiljavajte me da poverujem da je istorija moje zemlje sve sama mržnja, odvratnost i đubre. A da su me ,,svete devedesete godine (kada je na kormilo zemlje došao Jeljcin) učinile srećnim''. Veliki režiser je naglasio da nije protiv da prvom predsedniku postsovjetske Rusije bude posvećen neki muzej ,,u kome bi se objektivno prikazala savremena ruska istorija''. Uticajni funkcioner Gornjeg doma ruskog parlamenta, Aleksej Puškov, podržao je zahtev Mihalkova a predsednik lokalnog parlamenta u Jekaterinburgu, Aleksandar Ivačjov, predložio je da se o svemu tome organizuje javna rasprava I poslanik u Državnoj Dumi, poznati ruski publicista Anatolij Vaserman, takođe je pozvao vlasti da zatvore taj Centar ,,jer se ne poklapa sa ideologijom ruske civilizacije''. ,,Postaćemo sirova masa ako taj Centar nastavi da propagira svoje poglede na rusku istoriju''- kaže Vaserman. Zvaničnici u Moskvi nisu ostali gluvi na ove pozive. Tako je rusko Ministarstvo inostranih poslova počelo da istražuje da li se u Jeljcin- centru sprovode antidržavne aktivnosti uz podršku iz inostranstva kako to tvrde kritičari Centra. Mediji javljaju da će istraga trajati najmanje mesec dana. Prikupljaće se materijali o aktivnostima koji potvrđuju ili demantuju navode onih koji traže zatvaranje Centra. A pres sekretar predsednika Putina, Dmitrij Peskov, izjavio je da ,,Kremlj ništa ne zna o predlogu da se Jeljcin- centar zatvori''. Nešto kasnije, rekao je da on lično zna da postoje sporovi i da rešenje tog pitanja treba tražiti u okviru zakona. Peskov je takođe rekao da je predsednik Putin posećivao ovaj Centar ali da mu nije poznato da li je iznosio svoje utiske. Možda bi zbog drugih veoma aktuelnih zbivanja (rat u Ukrajini i drugo) ovaj zahtev ostao nezapažen da ovih dana jedan portal nije izneo detaljne podatke o situaciji u Rusiji tokom Jeljcinovog boravka u Kremlju koji taj period opisuju kao nacionalnu katastrofu. To je prvi put da se tako detaljno i taksativno, rekao bih i nepoštedno, nabrajaju gresi prvog demokratskog predsednika postsovjetske Rusije. Rusija je devedesetih godina pružala žalosnu sliku, navodi portal. Raspad Sovjetskog Saveza, ekonomski krah, banditizam, privatizacija, nestanak štednih uloga u bankama, pad vrednosti nacionalne valute. I sve to pod parolom ,,preporoda vlasti naroda'' koju je pokrenuo Jeljcin. Upravo tada, za svega nekoliko godina, u Rusiji se pojavila nova klasa- oligarsi. ,,Njihov basnoslovni imetak nije ulazio u glavu običnih ljudi''. Zaradili su ogroman novac tokom pljačkaške privatizacije kršeći zakone. ,,Ako neko ukrade veknu hleba mogao je da ide u zatvor. Ako neko drugi proneveri milione rubalja ili opljačka državnu imovinu, proglašava se uspešnim biznismenom. Čak i posle njegovog (Jeljcinovog) novog poteza, 31 decembra 1999, kada je napustio visoki položaj i prepustio ga Vladimiru Putinu, njegova ,,porodica i svita'' nastavili su neko vreme da učestvuju u upravljanju zemljom.
Isti portal podseća da je na izgradnju Centra površine 85.000 kvadratnih metara, utrošeno 5 milijardi narodnih para. Autor teksta kaže da se ni na tom čitavom prostoru ne bi mogli smestiti tomovi sa opisom svih zločinačkih delatnosti Borisa Nikolajeviča. U njegovo vreme izvršena je ,,rasprodaja Rusije''- nastavlja dalje autor. U celoj zemlji uništeno je 261 preduzeće odbrambenog kompleksa. U ,,privatizaciji'' ključnih preduzeća učestvovali su strani državljani i kompanije. Devetnaest tajnih fabrika odbrambene industrije našlo se u rukama američkih kompanija. Fabrike i preduzeća pretvorili su se u ruine, ljudi su bili prinuđeni da traže nove izvore zarade. Mnogi su se priključili banditima. Sa lica zemlje sravnjeno je 20.000 sela i zaseoka. Čitave generacije mladih ljudi postali su narkomani. Oko 4 miliona dece popunilo je redove besprizornih. Nekada velika armija i mornarica pretvorili su se u imitaciju vojske, nesposobne da zaštiti otadžbinu. Vojne baze u stranim zemljama prodate su ,,za kopejku''. Uništena je visokotehnološka industrija, vojno- kosmički pronalasci, raketna tehnika i druge grane. Šest od ukupno sedam brodova- nosača aviona otišli su u staro gvožđe a i sedmi je počeo da truli.
Jeljcin je počeo i da rasprodaje zemlju. Ostrvo Čženbao dao je Kini, Krim je ostavio Ukrajini, rekavši da Rusije ima dovoljno prostora na Baltiku da tamo premesti pomorske baze. Dva dagestanska sela poklonio je Azerbejdžanu. Za njega nije postojao princip ,,svoje ne dam''. Prošle su 24 godine, ali epoha Jeljcina se još uvek pamti samo u negativnom kontekstu, kaže autor teksta. Razmislite: samo u 1996 godini privreda Rusije je izgubila više nego za četiri godine Velikog otadžbinskog rata. Ovakav, krajnje negativan opis situacije u vreme Jeljcina, nije verodostojan, tendeciozan je, jednostran i ne odgovara stvarnosti, kažu analitičari. U tom opisu, doduše, ima dosta istine, ali izostale su neke pozitivne strane vladavine Borisa Nikolajeviča. Drugim rečima, iznose se samo negativne strane njegove vladavine. U velikom delu ruske javnosti i pojedinim političkim krugovima rasprostranjeno je mišljenje da su Boris Jeljcin i Mihail Gorbačov, ako ne jedini, a ono najveći krici za raspad Sovjetskog Saveza. Postoje, međutim, i drugačija mišljenja. U njima se ne negira značajna uloga ove dvojice lidera za zlu sudbinu Sovjetskog Saveza, ali se istovremeno ocenjuje da je ta sudbina logičan rezultat političko-društvenih kretanja i mnogih drugih činilaca. Raspad zemlje bio je istorijska neminovnost. Gorbačov i Jeljcin, i da su hteli, nisu mogli da spreče raspad zemlje. Pre ili posle, to bi se moralo desiti. Njihova borba za vlast samo je pospešila raspad države. Nema dileme oko toga da je vreme Jeljcina- vreme pljačkaške privatizacije i haosa u političkom, privrednom i društvenom životu. To je takođe vreme ratova u Čečeniji koji su pretili za zapale čitav Kavkaz pa i celu Rusiju. To je vreme strašnih terorističkih akcija čečenskih separatista u Moskvi i drugim ruskim gradovima. To je vreme sukoba između izvršne i zakonodavne vlasti, odnosno Jeljcina i Vrhovnog Sovjeta tokom koga su ruski tenkovi gađali ruski Beli dom (parlament) na kome se vijorila ruska zastava; kada su Rusi pucali na Ruse, kako se to zlurado govorilo na Zapadu; kada je politički, vojno i ekonomski država bila na ivici ponora iz koga ne bi bilo izlaza. Da se i ne pominju porazi na međunarodnoj sceni, pa podređeni položaj u odnosu na SAD i njegove evropske saveznike. Američkog predsednika Bila Klintona i nemačkog kancelara Helmuta Kola, Jeljcin je doživljavao kao partnere, iako u suštini oni to nisu bili.
Pojedini analitičari kažu da za ogromne teškoće na unutrašnjoj i poraze na međunarodnoj sceni, ne treba kriviti isključivo Borisa Nikolajeviča. To bi bilo ne samo pogrešno, istorijski netačno, nego bi predstavljalo i veliku nepravdu prema čoveku koji je došao u Kremlj u izuzetno osetljivom trenutku. Ogromna zemlja se preko noći razvalila, ostavljajući za sobom pustoš ne samo u Rusiji nego i u svim bivšim sovjetskim republikama. Ni Jeljcin, niti bilo ko drugi, nije mogao čarobnim štapićem da otkloni te teškoće. Neke druge republike prošle su u toj nesreći još gore. I pored svih mana koje je imao i o kojima se mnogo zna, prvi ruski predsednik, Boris Jeljcin, ima i određene zasluge za ono što je učinio. Njegovom zaslugom, kažu analitičari, srušen je totalitarni sistem i uvedena kakva- takva demokratija. Političke protivnike nije likvidirao niti slao u logor, studenti se nisu isključivali sa fakulteta zato što su odlazili u crkvu niti su se opterećivali memoarima generalnih sekretara. Svako je mogao javno i glasno da kritikuje vlast, da kaže ili napiše šta misli i oseća. Čak i sama ta nesporna činjenica, predstavlja za Rusiju veliki istorijski korak, ogromno dostignuće na koje se čekalo nekoliko decenija. On je prvi čovek u novijoj ruskoj istoriji koji je otišao sa vlasti dobrovoljno i bez krvi. Publicista Aleksandar Zlobin je u jednom komentaru napisao:,,Odlazeći iz Kremlja, Jeljcin je izgovorio reči koje kremaljski zidovi nikada ranije nisu čuli, a oni postoje vekovima; zatražio je od građana Rusije oproštaj za ono što je obećao a nije uspeo da uradi. Njegova smrt (umro je 23. aprila 2007 godine) predstavljala je kraj mladosti Rusije. Ona je postala odrasla i kao svi odrasli dobila je mogućnost da gleda na svoju prošlost sa visine’’. ,,Mislim da se ne može biti odrastao ako ne voliš svoju mladost, makar ona bila grešna i nerazumna. Na kraju krajeva, samo u velikim narodima pojavljuju se velike ideje i blistavi reformatori’’- kaže Zlobin. Ne treba zaboraviti da je Vladimir Putin izražavao poštovanje prema Borisu Nikolajeviču i da protiv njega lično nije iznosio negativne ocene. Putin smatra da je Jeljcin bio čovek koji se nije bojao da preuzme odgovornost za svoje postupke. Svi smo generali posle bitke, ali kada se događaji kotrljaju kao grudva snega, to je sasvim druga situacija. Zemlja ne sme da zaboravi takve ljude. I ja ga nikada neću zaboraviti Ne mogu prećutati ni svoje lično mišljenje o bivšem ruskom predsedniku s kojim sam, kao i sa Gorbačovim, imao kontakte, postavljajući mu pitanja na konferencijama za štampu u Kremlju. Smatram da je radio i ponašao se onako kako je mislio da je najbolje za državu, pri čemu je preduzimao dobre poteze, ali činio i krupne greške i promašaje. Mnogo šta, što se dešavalo u zemlji i na međunarodnoj sceni, nije zavisilo od njega niti je on lično bio u mogućnosti da na sve to utiče. Mnogi pojedinci iz okruženja koji nisu mislili dobro Rusiji, uticali su na njega u donošenje pogrešnih odluka. Suviše je želeo vlast i bio opsednut idejom da je veliki demokrata (poput zapadnih lidera) i reformator. A u suštini, bio je ruski mužik sa svim vrlinama i manama običnog ruskog čoveka.
Da li će Centar biti zatvoren ili preuređen u muzej sa drugačijom sadržinom pitanje je na koje sada niko ne može da odgovori. Jedno je, ipak, izvesno. Odluka se neće donositi bez saglasnosti Kremlja, ili bolje rečeno- predsednika Putina. Jer ne treba zaboraviti lični odnos dvaju političara i činjenicu je Vladimir Vladimirovič došao u Kremlj upravo zahvaljujući Borisu Nikolajeviču, koji ga je naznačio za svog naslednika. Ne treba takođe izgubiti iz vida činjenicu da je Putin, onoga dana kada je naimenovan za vršioca dužnosti predsednika, potpisao dokumenat u kome se pružaju mnoge garancije Borisu Nikolajeviču i članovima njegove porodice. Te garancije su i dalje na snazi i nikada do sada nije prekršena ni jedna njihova odredba. Putin se, međutim, verovatno neće libiti da se u aktivnosti Centra nešto izmeni ako se zaključi da on zaista predstavlja Rusiju pre dolaska Jeljcina na vlast u krajnje negativnom svetlu. Jedna od mogućih i verovatnih solucija bila bi pretvaranje Centra u muzej koji bi na pravi, objektivan način prezentirao istoriju savremene Rusije, bez preuveličavanja uloge Borisa Nikolajeviča u postsovjetskom periodu. Uključujući, naravno, negative, ali i pozitivne elemente te istorije. Čekaju se, dakle, analize rada Centra i mišljenje Kremlja. |