Sirija, sarin i pacovski kanali

Prva asocijacija koju većina ljudi ima na spominjanje bojnog otrova sarina i pacovskih kanala odnosi se na period II svetskog rata i nacističku Nemačku. Istina, nacisti nikada nisu uspeli da upotrebe ovaj bojni otrov,  ali su zato pre i posle samog kraja rata, uz pomoć Vatikana i Vašingtona, uspešno upotrebili takozvane pacovske kanale i njima evakuisali veliki broj ratnih zločinaca, obaveštajaca i naučnika u Južnu Ameriku, ali i direktno u SAD. Zanimljivo je da i danas određene pojave koje su obeležile sirijsku dramu, možemo da uporedimo sa svim sličnostima i razlikama, upravo sa događajima od pre sedam decenija. Sirija je već neko vreme zahvaćena ozbiljnim i surovim sukobom generisanim spolja, koji svojom prirodom i intenzitetom prevazilazi gotovo sve što smo videli u Iraku i Libiji. Rat u Siriji je otkrio i određene šablone po kojima „naoružana opozicija“ deluje na teritoriji ove bliskoistočne zemlje i koje možemo da nazovemo pacovskim kanalima.

Političko-diplomatski pacovski kanali

Ovi kanali su uspostavljeni u pripremi „pobune“, odnosno invazije stranih boraca, islamista i plaćenika na Siriju. Tim kanalima je bilo predviđeno bezbedno izvlačenje što većeg broja vrbovanih visokih oficira i političara, kako bi se stvorili uslovi za organizovanje političkog i vojnog rukovodstva „nove demokratske Sirije“, koje bi blisko sarađivalo sa SAD u vremenu koje dolazi. Metode kojima se Vašington služio su dobro oprobane u Iraku, Afganistanu i Libiji: pronaći ugledne ljude koji će preći na stranu „demokratije“ bilo zbog političke ili lične netrpeljivosti prema Asadu i njegovoj vlasti, bilo zbog milionskih iznosa na bankovnim računima u saudijskim i katarskim bankama. Cilj je bio da se formira široki front protiv Asada, slabeći i urušavajući njegovu poziciju i ugled među samim Sirijcima.

Diplomatske aktivnosti preduzete od strane članica Arapske lige, ogolile su do tada prikrivene namere kako Zapada, tako i država Zalivskog veća saradnje. Odlučeno je da se „demokratski“ proglasi „nova sirijska vlada“ koja će imati za cilj da preuzme vlast u Damasku u što kraćem roku. Potom je ta ista družina izbacila zvaničnog sirijskog predstavnika iz Arapske lige i „jednoglasno izabrala“ novog, podobnog, „demokratskog“ predstavnika, pokušavajući na taj način obezbediti „svojim ljudima“ u Siriji dodatnu međunarodnu težinu i legitimitet, ali i izvršiti pritisak na neodlučne države da lakše prihvate sve dosadašnje poteze prethodno navedene družine, dovodeći ih pred svršen čin. Zapad je za nove „visoke državne funkcionere“ izabrao proverene i podobne kadrove, školovane na Zapadu. Međutim, ti kadrovi nemaju nikakav uticaj na pobunjene frakcije na terenu. Planirano je da se pobunjenici iskoriste za fizičko eliminisanje Asada, kako bi kadrovi koje je izabrao Vašington preuzeli vlast u Damasku. Na nesreću zapadnih stratega, stvari se bar zasada, ne odvijaju shodno njihovim planovima i procenama.    

Pobunjeničko-islamistički pacovski kanali

Prvi veći protesti u Siriji iskorišteni su za infiltraciju iskusnih plaćenika i islamista iz Avganistana, Iraka, Libana, Libije, Turske, Saudijske Arabije i drugih država regiona. Njihov zadatak je bio višestruk: od regrutovanja lokalnih sunita, organizovanja paravojnih jedinica, do obezbeđivanja logističkih kanala iz Turske, Libana, Iraka i Jordana. Na taj način trebalo je obezbediti nesmetan „protok“ ljudstva i oružja u Siriju. Glavni pravci ovih pacovskih kanala usmereni su prema tri strateški najvažnija grada u Siriji: Damasku, Homsu i Alepu. U tom procesu nisu birani saveznici, tako da je danas najorganizovanija i najmoćnija frakcija „demokratske opozicije“ Al-Nusra front, vojna organizacija direktno povezana sa ograncima Al-Kaide u regionu. Osim sirijskih gradova i regija tradicionalno nenaklonjenih Bašaru el-Asadu, idealno tlo za regrutovanje „svežeg mesa“ su i novoformirani izbeglički kampovi, posebno u Turskoj i Jordanu. Upravo u ove dve zemlje se nalaze i najveći kampovi za obuku novih „boraca za demokratiju“. Oružje se nabavlja iz svih raspoloživih izvora, uključujući zemlje članice NATO (Hrvatska) pa čak i Izraela, prema nekim izveštajima sa terena.

Unatoč neprekinutom snabdevanju oružjem, municijom i drugom vojnom opremom, pobunjenici su ostali vojno inferiorni u odnosu na Sirijsku arapsku armiju, koja i dalje poseduje značajne količine već zastarelog, ali za uslove rata u Siriji još uvek efikasnog teškog naoružanja. Poučeni iskustvima iz Iraka, Avganistana i Libije, pobunjenici su pribegli oprobanim taktikama vešte infiltracije i skrivanja u gusto naseljenim mestima. U pripremi borbi sa sirijskim snagama bezbednosti, korišteni su svi raspoloživi civilni objekti uključujući i stambene zgrade, probijani su i zidovi što je poslužilo za lakše kretanje pobunjenika unutar samih zgrada ali i za puškarnice njihovim snajperima. Komunikaciju između pojedinih objekata obezbeđivali su prokopavanjem podzemnih tunela ili jednostavnom upotrebom kanalizacione mreže. Kanalizaciju su često koristili i prilikom izvlačenja iz okruženja ili izvođenja diverzantskih akcija.

Protivmere

Tokom protekle dve godine sirijska vojska suočena sa nekonvencionalnim, asimetričnim ratom na svojoj teritoriji, morala je da uči na sopstvenim greškama i prilagođava se novim uslovima na terenu. Kraj 2012. godine vojska je dočekala braneći se od pobunjeničkih napada u rejonima Damaska, Alepa, Homsa i drugih strateški važnih gradova. Upravo tada su otpočele sveobuhvatne operacije Sirijske arapske armije zajedno sa novoformiranim snagama NDF (prev: Nacionalne odbrambene snage), kako se nazivaju lokalne milicije odane sirijskom predsedniku Bašaru el-Asadu. Planirano je da cilj združenih dejstava SAA i NDF budu strateški važni gradovi i saobraćajnice pod kontrolom pobunjenika, koje bi po završetku operacija obezbeđivale upravo lokalne milicije, odnosno NDF. Sve je počelo sa gradom Daraja u decembru 2012, a nastavilo se u predgrađima Homsa, ali i mnogih drugih gradova širom Sirije.

Težište operacija je ipak bio južni i jugozapadni deo zemlje, gde je uspostavljena kontrola nad više gradova i važnih saobraćajnica kako prema Jordanu, tako i prema Libanu. Na taj način je onemogućeno snabdevanje pobunjenika iz pravca Jordana, a ukoliko SAA preuzme kontrolu i nad Al-Kusairom na granici sa Libanom, preseći će i najveće kanale za snabdevanje pobunjenika oružjem i ljudstva iz samog Libana. Najteža situacija je i dalje na krajnjem severu, gde se vode teške borbe u pokrajini Idlib, ali i za sam grad Alep i aerodrom Minig severno od grada. Grad Raka je već nekoliko meseci u rukama Al-Nusra fronta, kao i neki gradovi na krajnjem istoku zemlje.

Eskalacija

Nedavni uspesi sirijske vojske mogli bi, ukoliko se nastave, da donesu značajnu prevagu na stranu Asadove vlade u Damasku, što je odmah primećeno u Rijadu, Jerusalimu, Vašingtonu, Briselu. Odjednom je ponovo vaskrsla priča o sarinu, ratnim zločinima i mogućem vojnom angažovanju NATO pakta, a usledili su i izraelski vazdušni udari na Damask. Zanimiljivo je da su desetak dana nakon posete američkog sekretara odbrane, Čaka Hejgela Izraelu krajem aprila, borbeni avioni izraelskog ratnog vazduhoplovstva izvršili napade na ciljeve u rejonu Damaska. Takođe, odluka Turske, Saudijske Arabije, UAE i Jordana da se priključe Izraelu u gradnji sistema za rano otkrivanje napada iranskih balističkih projektila, jasno pokazuje da se stratezi iz Vašingtona zajedno sa svojim saveznicima u regionu pripremaju za moguću eskalaciju.

Moskva je brzo odgovorila odlukom da pošalje Siriji PVO sisteme S-300, po ugovoru iz 2007. godine. Takođe, borbena grupa ruske Pacifičke flote trebala bi (ako već nije) da stigne do voda Levanta. Uz nove ruske isporuke supersoničnih krstarećih raketa (Jahnot) Siriji, Moskva sasvim jasno poručuje Vašingtonu da neće dozvoliti da se ponovi libijski scenario. Teheran je javno objavio početak regrutovanja dobrovoljaca za Siriju, što je još jedan od pokazatelja da se situacija oko Sirije usložnjava i postaje sve ozbiljnija. Odmah nakon izraelskih vazdušnih napada, Asad je izjavio da oni predstavljaju „objavu rata Siriji“ i da će na svaki sledeći takav napad Damask odgovoriti. Nedugo zatim, vođa Hezbolaha, Hasan Nasrala izjavljuje da su njegovi borci spremni da vrate Golansku visoravan u sastav Sirijske države i da očekuju da im Damask pošalje novo oružje. Uz nezvanične informacije da su palestinske oružane grupe već dobile dozvolu Damaska da upute svoje jedinice prema Golanu, jasno je da bi bilo kakva nova „akcija“ protiv režima u Damasku mogla brzo da zapali ceo region i dovede do katastrofe neslućenih razmera.

Suočen sa žilavim otporom Asada u Siriji, kao i podrškom koju mu pružaju Teheran, Moskva i Peking, ali i sa nemoći njegovih saveznika sa Bliskog istoka da sami slome sirijskog predsednika, Vašington je u poslednje vreme malo spustio loptu. Tome su doprineli izraelski vazdušni napadi, masovna likvidiranja civila od strane islamista, pojava kanibalizma u pobunjeničkim redovima, ali i fijasko sa sarinom, jer je čak i Visoki komesarijat Organizacije ujedinjenih nacija za ljudska prava (OHCHR) došao do zaključka da su za to odgovorni upravo pobunjenici. Očigledno je da su ionako mutne političke i diplomatske vode oko Sirije toliko zamućene da je bilo kakva jednostrana akcija veoma rizična, s obzirom da se ne zna šta bi moglo da ispliva na površinu. Razumljivo je da SAD žele da sačekaju dok se stvari malo „ne razbistre“. Zato je američki državni sekretar, DŽon Keri tokom nedavne posete Moskvi dogovarao mirovnu konferenciju o Siriji već za jun mesec. Pri tome američka strana nije insistirala na Asadovom odlasku sa vlasti, što je uznemirilo Saudijsku Arabiju i Katar. Ove dve države su uložile veoma mnogo u svrgavanje Bašara el-Asada, tako da sramežljivu najavu Vašingtona da bi se mogao povući iz sirijske tragedije, u Rijadu i Dohi doživljavaju kao mogućnost potpunog poraza i katastrofe, koji bi ozbiljno uzdrmali vladajuće kuće u obe države.

Ipak, ostaju neke nedoumice vezane za ovaj politički manevar Vašingtona. Da li je Barak Obama iskren ili samo traži predah za diplomatsko i vojno pregrupisavanje? Vašington je vukući poteze iz prikrajka, a istovremeno prepuštajući liderstvo Rijadu i Dohi, ostavio sebi dovoljno manevarskog prostora da eventualni teret neuspeha operacije „Sirija“ ne padne na američka, već na arapska leđa. U celom ovom zamešateljstvu najbolje je prošao Izrael. Ratom razorena Sirija više ne predstavlja ozbiljnu opasnost po Jerusalim. Samim tim je i Hezbolah značajno uzdrman, tako da će se i Nasrala i Asad mnogo više baviti „domaćim problemima“ nego Izraelom i okupiranim teritorijama.

Još ostaje da se vidi da li će uopšte pregovori da otpočnu i zažive i kako će to da utiče na situaciju na terenu. Istorija nas uči da se primirje kao takvo ponekad poštuje, ali najčešće ne znači mnogo sukobljenim stranama. Osim toga, ko će kontrolisati Al-Nusra front i slične islamističke borbene jedinice tokom mirovnih pregovora? Takođe, malo je verovatno da će Asad pa i sama Moskva pristati na igranku Vašingtona po sistemu red rata kada naši dobijaju, red pregovora kada naši gube, po ugledu na građanski rat u BiH i pobunu na KiM 1998-1999. godine. Odluka EU o ukidanju embarga za uvoz oružja pobunjenicima u Siriji jasno govori da su predstojeći mirovni pregovori (ako do njih uopšte i dođe) osuđeni na propast i pre nego što su počeli. Šta nas čeka do kraja godine, da li će doći do mirnog razrešenja sirijskog konflikta ili do nove eskalacije? Prognoze su vrlo nezahvalne, ali je jedno sigurno: niko ne želi regionalni rat na Bliskom istoku, ali se svi ubrzano spremaju za isti.