Борба за енергетске ресурсе на Блиском истоку - сви путеви воде кроз Сирију

Прошлогодишња кулминација сиријске кризе и отворено звецкање оружјем Вашингтона и Москве у источном Медитерану, наизглед су окончани попуштањем тензија и започињањем директних преговора (Женева 2) сиријских званичника и представника такозване опозиције. Исход ових преговора зависиће искључиво од добре воље оних који су изазвали овај сукоб (С. Арабија, Катар, Турска, САД, неке државе ЕУ), односа снага великих сила, али и ситуације на терену.

Иако „Женева 2“ доноси одређене, скромне резултате (углавном хуманитарне), преговори су пре свега показали  дубок јаз између сукобљених страна после три године грађанског рата, али и да у очима светских сила немају претерано великог изгледа на успех. Утисак је да је „Женева 2“ много више плод потребе Вашингтона, Москве и других заинтересованих за преговорима којима би се добило на времену и избегла нова директна конфронтација у источном Медитерану. Cвако има своју рачуницу: Вашингтон форсира нове „хуманитарне“ резолуције, које би на мала врата омогућиле западну војну интервенцију и тиме везале руке Русији и Кини. Москва жели да добије у времену, како би Сиријска арапска армија могла да оствари нове успехе на терену и тиме ојача сопствену и руску преговарачку позицију.

Међутим, летимичан поглед на мапу Блиског истока и сва жаришта, како стара, тако и нова, доноси много јаснију слику тренутног стања и узрока сиријског сукоба. Сирију треба посматрати као средиште тектонских померања у региону, а „расед“ који је створен протеже се од Ирана до Украјине. Како је све почело?

У Бушеру је 25. јуна 2011. године потписан меморандум, којим је предвиђена изградња новог гасовода од Ирана до Сирије у дужини од 1.500 км, са ценом изградње од око 10 милијарди долара. Предвиђено је да се гас транспортује из тренутно највећег налазишта гаса на свету - Јужног Парса, преко Ирака до Сирије, са одвајањима за Либан и Турску, али и могућношћу да се гасовод продужи од сиријске луке Тартус, где се налази једина руска војна база у Медитерану, па све до Грчке и даље у земље ЕУ, а можда и да се прикључи Јужном току.

Први проблем је што Иран дели налазиште Јужни Парс са Катаром, који такође има планове о изградњи сличног гасовода кроз Сирију, у чијој изградњи би активно учествовали САД и С. Арабија. Други проблем је чињеница да Сиријом влада Башар ел-Асад, алавит и кључни ирански савезник у региону, тако да самим тим план Катара и осталих пада у воду. Сви ранији покушаји да се Асад истргне из иранског загрљаја су остали безуспешни па је опција промене режима остала као последња шанса.

Главна намера владарске куће у Дохи је била да траса конкурентског гасовода крене од Катара, преко С.Арабије и Јордана до Сирије и града Хомса где би било главно чвориште. Треба напоменути да су у непосредној близини Хомса пронађене значајне резеве природног гаса, што додатно утиче на стратешку важност овог града. Планирано је да гасовод настави даље кроз Турску, где би требало да се прикључи Набуку. Пројекат гасовода Набуко је предвиђао алтернативни извор гаса за ЕУ из Азербејџана, са намером да се драстично смањи зависност земаља чланица од руског гаса. Унаточ пропасти самог пројекта, Вашингтон се упорно труди да га оживи и спроведе у дело, али би то ипак могло да се покаже као пропала инвестиција, посебно у случају скорог завршетка Јужног тока и његовог стављања у функцију.

Ствар би се додатно искомпликовала за САД и њене блискоисточне савезнике ако би и пројекат новог гасовода од Ирана до сиријске луке Тартус доживео пуну реализацију. Тада би изградња конкурентског гасовода из Катара, чак и да је могућа, била потпуно неисплатива. Из целе приче израња и трећи проблем, а то је контрола над дистрибуцијом природног гаса, најважнијег енергента 21. века. Онај ко успе да оствари контролу над дистрибуцијом гаса, имаће велику економску, али и политичку моћ и над земљама произвођачима и над земљама конзументима овог енергента. Јасно је да ће западне силе заједно са  својим блискоисточним савезницима учинити све да не дозволе ни Русији, ни Ирану да остваре такав утицај у енергетском сектору.

Потписивање меморандума у Бушеру 2011. године је алармирало готово све земље Заливског већа сарадње, затим Јордан, Израел, Турску и наравно, земље чланице НАТО. Зашто? Техеран је показао несумњив утицај не само на Сирију, већ и на Ирак, али не само то. Овим кораком Иран претендује да оствари поред војно-политичког и економско (енергетско) лидерство у региону. Изградњом раније поменутог гасовода би се остварио утицај и на многе друге земље региона, од Персијског залива до Леванта. Такав сценарио се морао спречити по сваку цену и тако је започела сиријска голгота. Дакле, јасна је улога Катара и Саудијске Арабије, чак и САД и неких земаља чланица ЕУ (В. Британија, Француска). Остаје да се разјасне интереси и улога осталих држава у региону.

Јордан је економски и политички везан за Ријад. Осим тога, гасовод из Катара би пролазио и кроз ову блискоисточну земљу, док би га гасовод из Ирана заобишао. То је само мотив више да јордански краљ Абдулах Други максимално подржи смену режима у Сирији. Недавно откривене велике резерве природног гаса у источно-медитеранском басену промовисале су Израел, Кипар и Грчку у будуће извознике овог енергента. За разлику од потоње две државе, Израел је витално заинтересован да један одељак гасовода крене из Израела. Тако би будући гас могао, заједно са катарским, да потече и до клијената у ЕУ, што би појефтинило извоз и повећало профит. Осим тога, Вашингтон и Брисел би у том случају имали контролу над поменутим гасоводом. Дакле, разумљиво је зашто је створен помало чудан савез Израела и земаља Заливског већа сарадње. Либан ће такође добити свој део новооткривених резерви гаса, али овде је ситуација другачија због политичке и конфесионалне подељености, тако да је само питање времена када ће се сукоб у Сирији потпуно прелити и на ову блискоисточну државу.

Турска је у овој подели остала празних шака, па је своје незадовољство својевремено показала заоштравањем и драматизовањем односа са Израелом, државом са којом је званична Анкара имала веома „топле“ војно-политичке и економске односе. Међутим, Турска ипак види свој интерес са Катаром, С. Арабијом и САД не само због традиционалног савезништва и чињенице да добар део турског „економског чуда“ умногоме зависи од саудијских петродолара, већ и због спајања планираног новог гасовода из Азербејџана према јужној Европи, као замена за пропали Набуко, а који ће по пројекту пролазити управо кроз Турску.

Гледајући на мапу Сирије, лако се закључује да су највеће борбе владиних снага са такозваним побуњеницима управо вођене дуж трасе тог планираног „катарског“ гасовода: Дамаск, Хомс, Алеп...и даље према турској граници. Један од кључних градова за контролу овог путног правца, а који су до јуна 2013. године држали исламисти је Ал-Кусаир. Из њега је било могуће контролисати главну комуникацију ка Хомсу на северу и ка Дамаску на југу. Губитак тог града је за западне силе и њихове савезнике у региону био прави шок и почетак краја снова о „катарском“ гасоводу.

Занимљиво је видети потпуно одсуство заинтересованости Запада за судбину сиријских културно-историјских споменика, од којих многи датирају и из времена крсташких ратова, а који су препуштени на милост и немилост рушилачким апетитима исламиста. Запад се на исти начин интересује и за судбину милиона сиријских хришћана, који су изложени невиђеном погрому тих истих миљеника Вашингтона и Брисела. Ако изузмемо очигледан морални пад западне демократије последњих деценија, потпуно одсуство скрупула у овом случају додатно говори у прилог оцени о великом значају Сирије у решавању енергетске једначине у региону Блиског истока, па и шире.            

Западне силе знају да је осигуравање великих количина јефтиних енергената, уз потпуну контролу производње и дистрибуције, једини начин да се осигура наставак хегемоније и у 21. веку. Зна то и Иран, који седи на великим налазиштима нафте и гаса, а жели не само да их искористи, већ и да контролише њихову дистрибуцију, бар у извесној мери и стекне много већи утицај на економска и геополитичка кретања у региону и свету. Званични Техеран је показао да уме да игра са највећим геополитичким играчима и нема намеру да дозволи да се други окористе њиховим стратешким добрима. Схватајући значај будућег гасовода, 2013. године је донета одлука да се крене у изградњу дела гасовода који пролази кроз Иран и Ирак, иако у Сирији још увек бесни рат. Ирански стратези су свесни да време лети и никога не чека па су одлучили да ризикују, постигавши договор са ирачким премијером ал-Маликијем.

Тада, по команди, започиње „устанак“ сунитских племена и исламиста у ирачкој западној провинцији Ал-Анбар, а борбе се воде у Фалуџи, Рамади и многим другим градовима у региону, на већ виђен начин и са истим организаторима. Као одговор на новонасталу ситуацију, Малики је затражио, а Техеран одобрио испоруке иранског оружја ирачким оружаним снагама, што је још један ударац западној коалицији. Остаје да се види колико ће то бити изводљиво због постојећих санкција Ирану на трговину офанзивним оружјем.

Како се у сва ова дешавања уклапа Украјина? Ствар је врло проста. Преузимањем Украјине, Вашингтон и Брисел би постигли више циљева: додатно би се умањио утицај Русије у источној и југоисточној Европи, а успоставила би се и контрола над украјинским гасоводима. Уз планирану изградњу гасовода из Азербејџана и Катара, значајно би се умањила улога Русије у снабдевању ЕУ природним гасом. Украјина од свега овога не би имала никакве користи, већ би њена индустрија била девастирана, а цела држава постала ново велико тржиште за западне производе. Да би могли да парирају понуђеној руској помоћи од 15 милијарди долара, смишљена је нова прича о вађењу гаса из уљних шкриљаца, коју ових дана упорно понавља један од украјинских опозиционих лидера Арсениј Јацењук.

Све неодољиво подсећа на 1941/42. и избијање јединица Вермахта пред Москву и Стаљинград (данашњи Волгоград), али без испаљеног метка. Уколико се овакав сценарио и оствари, преостао би само корак до толико жељеног плена, Сибира и његових природних богатстава које би многи на Западу тако радо исцедили до последње капи.

Јасна је повезаност свеопште борбе за ресурсе широм планете и догађаја на Блиском истоку, а понајвише у Сирији, земљи потонулој у сурови рат чији ће исход по много чему бити пресудан не само по будућност Блиског истока. У истом контексту треба гледати и на исход преговора о иранском нуклеарном програму и на „Женеву 2“. Тешко је очекивати било какав трајан договор на поменутим преговорима без претходног договора о расподели „енергетског колача“. Запад жели све, а Техеран на тако нешто не може да пристане, још мање Москва.

Претходне три године су показале да је Техеран снага са којом морају да рачунају како непријатељи, тако и савезници. Јасно позиционирање Москве и Пекинга на страну Башара ел-Асада даје Техерану много јаче карте у борби за одбрану сопствене сфере утицаја у региону, која је протеклих година нападнута из свих оружја. Питање реализације поменутих гасовода и могућности постизања каквог-таквог компромиса ће одлучити судбину мира и свих преговора на Блиском истоку, али и много шире. Очигледно ће 21. век обележити беспоштедна борба за ресурсе, а колико далеко су спремни да иду њени актери, сазнаћемо ускоро.